Ideje i izbori

Sicusna promena danas dovodi nas do dramaticno razlicitog sutra. Postoje velicanstvene nagrade za one, koji izaberu strme teske puteve, ali godine skrivaju te nagrade. Svaki izbor cinimo u ravnodusnom slepilu, a svet oko nas ni za sta nam ne jemci.
Jedini nacin da se izbegnu svi zastrasujuci izbori je da se napusti drustvo i postanje pustinjak, a to jeste zastrasujuci izbor.
Odnos je izrazavanje ideje i izbora. Pogledaj oko sebe – sve sto vidis i dotices, nekada je bila nevidljva ideja dok neko nije odlucio da je ozivotari.
Ne mozemo dati novac siromasnom alternatvnom ja u drugim vidovima prostora i vremena, ali mozemo im dati ideje koje oni mogu pretvoriti u bogatstvo, ako to izaberu.

Richard Bach „Jedno“

Znakovi pored puta

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.

U dnevniku mojih pomracenja svako se od njih takmici za prvo mesto po snazi i trajanju.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric

Vi ste zivot, oblik koji poseduje moc da stvara

Po sopstvenom izboru sada zivite u svetu koji ste stvorili. Ono sto nosite u svom srcu bice istinito, a postacete ono cemu se najvise divite!
Ne plasite se, nemojte da vas obeshrabri prikaza koja predstavlja mrak, maska koja predstavlja zlo, prazni plast koji predstavlja smrt, jer vi ste ih izabrali za svoje izazove. To su stene na kojima ste izabrali da brusite ostar vrh svog duha. Znajte da vas uvek okruzuje stvarnost ljubavi i da svakog trenutka imate moc da menjate svoj svet uz pomoc onoga sto ste naucili.
Vi ste zivot, oblik koji poseduje moc da stvara. Ne mozete umreti od maca ili godina kao sto ne mozete umreti na vratima kroz koja prolazite iz jedne sobe u drugu. Svaka soba vam daje svoju rec da je izgovorite, svaki prolaz svoju pesmu da je otpevate.

Richard Bach – Jedno

Prolaznost

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.

Ivo Andric

Cesto mi se pricinjava.

„Cesto mi se cini da nije sve izgubljeno na vetrovima i bespucima.
Cesto me obraduje misao da je ocaj, haos i bludnja samo nuzan prelazni oblik.
Cesto mi se cini da osecam kako izlazim, jos nesiguran i slomljen, iz svega sto je bilo, i da stajem na cvrsto mesto, van sebe, odakle pocinje pucati vidik, sirina i sloboda.
Cesto mi se pricinjava da sam jak i stalan, da sam vec dovoljan sam sebi, da sam se izvio nad ropstvom tela i vlasti sudbine i da samo treba da sednem i polozim ruku na dela i da radim, vedra duha i smirena srca, dugo, ustrajno i odusevljeno kao stari zlatari. Cesto mi se pricinjava.
Ali me dan jos cesce povuce sa sobom, pa se lomim i previjam od nemila do netraga, od coveka do coveka, od lazi do lazi i od bola do bola …“

Ivo Andric

Tlo pod njenim nogama

„Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve radila, tako je zivela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene Trojanske bile su tako zadivljujuce da kada ih je, po padu Troje, prinela muzu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlucna ruka je ispustila mac. Ovo je zena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zasto nisi da jesi, mozda bi, ma sigurno bi, prezivela.
Ovo su grudi zene koju volim. Stavljam nos izmedju njih i udisem njihov ostar miris, njihovu zrelost. Stavljam svoj ud medju njih i osecam dodir njihove punoce.“

Salman Ruzdi „Tlo pod njenim nogama“

Ono što je važno, to se ne vidi…

– Ono što je važno, to se ne vidi…
– Naravno…
– To je kao sa cvetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
– Naravno…
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog cekrka i užeta… secas li se… bila je slatka.
– Naravno…
– Gledaceš nocu zvezde. Moja je isuviše mala da bih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleceš dakle da gledaš sve zvezde… Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nešto…
On se opet nasmeja.
– Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
– Upravo to ce biti moj poklon… bice to kao s vodom…
– Šta hoceš da kažeš?
– Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ceš imati zvezde kakve niko nema…
– Šta hoceš da kazeš?
– Kad budeš gledao nebo, nocu, pošto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ceš imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
– A kada se utešiš (covek se uvek uteši) bice ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaceš mi uvek prijatelj. Poželeceš da se smeješ sa mnom. Otvoriceš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva… I tvoji prijatelji bice iznenadeni kad te vide da se smeješ gledajuci u nebo. A ti ceš im tada reci: „Da, zvezde me uvek zasmejavaju!“ A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio…
On se i dalje smejao…
– To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju…

„Mali Princ“

To die…

Hunter Patch Adams: Death. To die. To expire. To pass on. To perish. To peg out. To push up daisies. To push up posies. To become extinct. Curtains, deceased, Demised, departed And defunct. Dead as a doornail. Dead as a herring. Dead as a mutton. Dead as nits. The last breath. Paying a debt to nature. The big sleep. God’s way of saying, „Slow down.“
Bill Davis: To check out.
Hunter Patch Adams: To shuffle off this mortal coil.
Bill Davis: To head for the happy hunting ground.
Hunter Patch Adams: To blink for an exceptionally long period of time.
Bill Davis: To find oneself without breath.
Hunter Patch Adams: To be the incredible decaying man.
Bill Davis: Worm buffet.
Hunter Patch Adams: Kick the bucket.
Bill Davis: Buy the farm.
Hunter Patch Adams: Take the cab.
Bill Davis: Cash in your chips.

Patch Adams (1998)

Slika ljudskog zivota

Pretpostavimo da je izvesno da će život i sreća svakog od nas zavisiti od toga da li ćemo jednog dana izgubiti ili dobiti partiju šaha.Zar ne mislite da bismo u tom slučaju svi smatrali da nam je prva dužnost da naučimo bar imena i pokrete raznih fugura;da imamo pojma o otvaranju i oštro oko za sve načine davanja i izbegavanja šaha? Zar ne mislite da bismo gledali sa negodovanjem i preziranjem na oca koji bi dopustio svojim sinovima, ili na državu koja bi dopustila svojim gradjanima, da odrastu ne razlikujući piona od konja?
A ipak, osnovna je istina da život, sudbina i sreća svakog od nas zavise od našeg znanja bar o nekim pravilima igre beskrajno teže i složenije od šaha.Ta igra je igrana bezbroj vekova, nju igramo svi mi, po jedan igrač u svakoj od njih je čovek ili žena. Šahovska tabla je svet,figure su prirodne pojave, a pravila igre su ono što nazivamo zakonima prirode.
Igrač sa druge strane je skriven od nas.Znamo da je njegova igra uvek poštena,pravedna i strpljiva, Ali takodje znamo,na svoju štetu,da njemu ne promakne ni jedna naša greška i da on ništa ne oprašta za naše neznanje.Čoveku koji igra dobro daju se najveće nagrade sa izdašnom darežljivošću kojom,snažan, pokazuje svoje uživanje u snazi.A onaj koji igra rdjavo, šahiran je bez žurbe, ali i bez sažaljenja.
Moja metafora potstiče neke od vas na slavnu sliku na kojoj je Moric Rec naslikao satanu kako igra šah sa čovekom za njegovu dušu.Zamenite tog podrugljivog djavola na toj slici mirnim, snažnim andjelom koji igra iz ljubavi, kao što kažemo,i radije bi izgubio nego dobio- pa ću to prihvatiti kao sliku ljudskog života.

T. H. Haksli

Svi mi zivimo zajedno

Svi mi zivimo zajedno, cinimo nesto jedni drugima i odgovaramo na podstreke jedni drugih; ali smo uvek i u svim okolnostima sami. Mucenici ulaze zajedno u arenu; na krstu ih razapinju same. Ljubavnici u zagrljaju ocajnicki pokusavaju da svoje odvojene zanose spoje u jedinstveni transcedentni dozivljaj; uzalud… Od porodice do nacije, svaka grupa ljudi samo je drustvo pojedinacnih univerzuma.

Oldous Haksli, Vrata percepcije