Ljubavna

... September 30th, 2007 § 0 comments §

Sjedeci na izrešetanom metalu sterilne klupe na stanici, okrecem profil i puštam da me tramvaj iz daljine fotografira. Cujem iskre kako se sudaraju s molekulama mraka i padaju na smrznute tracnice. Držim te za ruku, hladnoca nam se zbraja. Kroz prozore vagona žute se prazna lica plasticnih sjedala. Saginjem se da pobjegnem pogledima i ugrijem ti ruke, ali na njima moj dah pretvara se u inje.
Uzbrdo je bolnica, iznad bolnice je groblje, iza groblja je disko klub gdje smo se prvi put poljubile, ne sjecaš se. Ležala si na podu wc-a, majica ti se podigla i otkrila trbuh bjelji od papira. Tvog decka nisu pustili u ženski wc pa je cekao pred vratima, a kasnije za šankom. Sklopila sam dlanove na tvom zatiljku i povukla ih prema sebi. Mrlje na papiru. Obrisala sam ti usta svojima.
Jedino zimi voliš se voziti tramvajem, nocu, u tjednu, kad ni pijanaca nema jer im je svaka stanica budilica ciji zvuk razbija staklene stijenke njihovih beskucnih snova. Vozimo se od okretišta do okretišta, sve smo ih isprobale. Najviše voliš onaj koji ide preko rijeke, kad možeš gledati skliski autoput, drveni brod zarobljen u ledu, jutro kako drobi zaledene krijesnice grada.
– Zar te nikad ne pita gdje si bila? – kažem, znajuci da nece odgovoriti, znajuci odgovor.
Kad dode k meni usred noci i zavuce mi se u krevet jer tamo ne može zaspati, pricam joj o putovanjima u tracnicama, o transsibirskoj željeznici, o golemoj sajli trapeza što se spušta s Mjeseca i klati se preko citave površine zemaljske kugle. Kad je njihanje uspava, pricam joj o pernatim prekrivacima, o jastucima od peludi, o naslonjacima pletenim od zimzelenih borovih iglica. Pricam joj o macki i djetetu koji spavaju u istoj košari, o blatnjavim otiscima stopala i šapa, o torti razodjevenoj macjim jezikom. Dlanom prelazim preko topline kože, udišem njezin dah i pretvaram ga u svoj. Na vratu joj njime ostavljam poruke, nevidljive tetovaže, pentagrame. Jutro lašti prozore mog stana i smekšava kožu njezinih kapaka. Odlazi ne budeci me, iako i ja i ona znamo da sam budna, da nisam spavala.
Sjedamo sucelice jedna drugoj, voliš se voziti u smjeru suprotnom od vožnje tramvaja. Voliš gledati kako svijet bježi od tebe, radije nego da te prestiže. Ruke su ti skrivene pod kaputom, inje na papiru. Gledaš kroz prozor, pored mene, pecati semafora lijepe se na stakla. Iz vozaceve kabine dopire zvuk radija, snimka vijesti od prethodnog dana – u ovo doba i spikeri spavaju. Ukrštam noge s tvojima, koljena nam se preklapaju, tkanine se trljaju, no boje su trajne i ne puštaju.
Kad se sretnemo u gradu, tvoj decko gleda me nezainteresirano, pa cak i kad te u zagrljaju zadržim dulje negoli se to obicno radi. Kad ti popravim kapu, prislonim lice na vrat, on se smiješi kao da je to nešto sasvim obicno, kao da ti to radi baš svatko, bilo tko.
Odlazite – u kino, iz kina, s plocnika na tramvaj, gledam za tobom i brojim ti korake, pogledom ti cuvam mjesto, ono naprijed, ono naopako…

Mima Simic

Zasto je moja misao tuzna?

... September 28th, 2007 § 0 comments §

Izmedju svih, najvise me privlace veliki ravni krajolici – jednolicne ledine – i poduzeo bih duga putovanja da nadjem mocvarne zemlje, ali nalazim ih i ovde, gde me okruzuju. – Ne sudite po tome da sam tuzan; nisam cak ni melanholican. Ja sam Titir i usamljenik i neki krajolik volim kao knjigu koja me ne odvraca od moje misli. A moja misao je tuzna, ozbiljna je, a u prisutnosti drugih cak i sumorna. Volim je vise od svega, a ravnice, sumorne bare i ledine trazim upravo zato da bih je proveo po njima. Lagano je vodim po njima.
Zasto je moja misao tuzna? – Da sam patio zbog toga, cesce bih se o tome pitao. Da mi vi niste skrenuli pozornost, mozda to ne bih ni saznao, jer ona se cesto zabavlja mnogo cime sto vas nimalo ne zanima. Ona, tako, rado precitava ove retke. Radost nalazi u sitnicama koje je beskorisno spominjati vam, jer ih vi ne biste priznali …’

Andre Zid ”Mocvare”.

A sna nema.

... September 27th, 2007 § 0 comments §

Ne bih mogla reci da sam fascinirana ali zasigurno jedan od citata koji me se veoma dopada:

Kasno je. Lezis u krevetu i ne mozes da zaspis. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u bastama pomeri drvece. Negde zalaje pas, udaljenom ulicom prolaze kola.

A sna nema.

Ne pomaze ti da ides gore-dole, da ustanes i ponovo legnes. To je jedan od onih casova u kojima nema nacina da pobegnes od samog sebe. Tobom ce zagospodariti misli i kretanja duse, a drustva nema da se, kao obicno, ispricas.
Onome ko je u tudjini, pred oci izlaze kuca i basta u domovini i detinjstvo, sume u kojima je proziveo najslobodnije i najnezaboravnije decacke dane, sobe i stepenista na kojima se cula graja njegovih decackih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u ocima. Pruza ruku i uzalud ocekuje da i njemu neko pruzi desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspolozenjima ovih sati cine nas, gotovo sve, tuznim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najblizima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao srecu koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tudj ponos, ili se ogresio o prijatelje nekom nesmotrenom recju, nekim ruznim i uvredljivim ponasanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore nista i cudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U nasem uzurbanom i neosetljivom zivotu zacudjujuce je malo sati u kojima dusa moze da bude svesna sebe, u kojima zivot ustupa mesto smislu i duhu, a dusa neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno desava pri prezivljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u zivot, ali to uvek prate nemiri i mucenja.
Vrednost ovakvih budnih noci je bas u tome. U njima dusa uspeva da bez snaznih spoljasnjih potresa dodje do onoga sto je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrasujuce, da li je za osudu, ili za zaljenje.

“Umetnost dokolice (Besane noci)” – Herman Hesse

Kalina Pesma i dalje se peva

... September 26th, 2007 § 0 comments §

Kalina Pesma nikada potpuno ne nestaje. To je za mene zvucna podloga poput raštimovane muzike sa loše podešene radio-stanice.
Jos sanjam o tome kako prelazim preko blatnjave pustoši sa sivo umotanim telima pod nogama dok daleki dimnjaci šalju plamenove uvis da ližu niske oblake.
U nekim nocima vetar jaca i ja ustajem, odlazim do prednjeg prozora brvnare, gledam u crnilo i cujem grebanje šest udova na kamenu napolju. Cekam tada, ali suvonjavo lice sa gladnim ustima i žednim ocima ostaje skriveno u tami, zadržano… cime? Ne znam.
Ali Kalina Pesma i dalje se peva.

Dan Simmons
Pesma Boginje Kali

Ove noci, bice godinu dana

... September 25th, 2007 § 0 comments §

-Mali moj, hocu i dalje da te slusam kako se smejes…
Ali on mi rece:
-Ove noci, bice godinu dana. Moja zvezda se se nalaziti tacno iznadonog mesta gde sam pao prosle godine…
-Malisa, zar ne, to je samo ruzan san, ta prica o zmiji i o sastanku i o zvezdi…
Ali on neodgovori na moje pitanje. Rece mi:
-Ono sto je vazno, to se ne vidi…
-Naravno…
-To je kao sa cvetom. Ako volis jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
-Naravno…
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog cekrka i uzeta… secas li se… bila je slatka.
-Naravno…
-Gledaces nocu zvezda. Moja je isuvise mala dabih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleces dakle da gledas sve zvezde… Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti nesto…
On se opet nasmeja.
-Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
-Upravo to ce biti moj poklon… bice to kao s vodom…
-Sta hoces da kazes?
-Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A ti, ti ces imati zvezde kakve niko nema…
-Sta hoces da kazes?
-Kad budes gledao nebo, nocu, posto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ces imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
-A kada se utesis (covek se uvek utesi) bice ti milo sto si se samnom upoznao. Ostaces mi uvek prijatelj. Pozeleces da se smejes samnom. otvorices po nekad prozor, onako iz zadovoljstva… I tvoji prijatelji bice iznenadeni kad te vide da se smejes gledajuci u nebo. A ti ces im tada reci: “Da, zvezda me uvek zasmejavaju!” A oni ce pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio…
On se i dalje smejao…
-To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, saku paraporaca koji umeju da se smeju…
On se jos smejao. A zati me uozbilji:
-Nocas… znas… nemoj doci.
-Necu se odvajati od tebe.
-Izgledace kao da sam bolestan… izgledace pomalo kao da umirem. Tako je to. Nemoj doci da to gledas, nema smisla…
-Necu se odvajati od tebe.
Ali je on bio zabrinut.
-Zazem ti to… i zbog zmije. Ne treba da te ujeda… Zmije su zle. Mogu da ujedu iz zadovoljstva.
-Necu se odvajati od tebe.
Ali nesto ga umiri:
-Istina, one nemaju vise otrova za drugi ujed…

Mali Princ
Antoine de Saint-Exupéry

Ljubavnik

... September 25th, 2007 § 0 comments §

To je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno cesto dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno cesto vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora ccsto da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha.Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja medju tim ženama, pomešana s njima.Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvacen u zlu, smrt.
Kažem mu da dodje, da mora ponovo da me uzme. Dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup perfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, vocni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da jos cekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, jos pri prelasku reke, da cu biti takva posle svog prvog ljubavnika, da cu voleti ljubav. Kaže da vec zna da cu ga varati kao što cu varati muškarce s kojima cu biti. Kaže, što se njega tice, da je orudje svoje sopstvene nesrece. Srecna sam zbog svega sto mi je rekao i kažem mu to. Postaje grub, pada u ocajanje, baca se na mene, grize dojke deteta, vice, vredja. Zatvaram oci pred veoma snažnim zadovoljstvom. Mislim: navikao je, to je ono sto radi u životu, ljubav, samo to. Ruke su mu znalacke, divne, savršene. Imala sam mnogo srece, to je jasno, kao da mu je to zanat, kao da ima, a da to i ne zna, nepogrešivo osecanje sta treba uraditi, šta treba reci . Kaže mi da sam kurva, gadura, kaže mi da sam njegova jedina ljubav, a to je upravo ono što treba reci i ono što se kaže kad se daje oduška govoru, kad se telu dopušta da istražuje i nalazi i uzima ono sto želi, i da je sve dobro, da nema otpadaka, otpaci su preplavljeni, sve odlazi u bujicu, u silinu strasti.

Ljubavnik- Margaret Diras

Zvezdana prašina

... September 23rd, 2007 § 0 comments §

Marko: (…) I da znaš da necu da pipnem tu ribetinu! Samo riba, samo riba! Kao da sam doživeo brodolom! Kod toliko razne stoke, ja jedem samo neke ribetine… To što je tvoj otac bio ribar, i što te ukus ribe podseca na srecno detinjstvo, to je tvoj problem; moj otac je bio pastir, pa ti nikad nisam tražio svaki dan jagnjetinu! Treba da navucem neku riblju bolest – da se ospem krljuštima! Šta me gledaš tako? Je l’ si cula za beri-beri?!
Kaca: Jesam…
Marko: Jesi, kad ste brali šljive, pa ti deda vikao beri-beri! (…) Same kosti, svaki moj rucak se svede na komadic ribe i dve kile hleba: odmah mi zastane kost u grlu, onda, da bih proterao kost, pojedem dve kile hleba… Od cega ti je otac umro?
Kaca: Od starosti.
Marko: A zašto je tako brzo ostario?
Kaca: Kako brzo?
Marko: U pedesetoj je imao osamdeset godina. A zašto? Zato što je jeo ribu… (…) Ja, kad idem ulicom, onda me prati bar deset macaka: osete miris ribe… Sve mi se uvuklo u odelo. Moji prijatelji u preduzecu lepo mirišu na sarmu, podvarak, jagnjetinu… Kad sednu kraj tebe – voda ti pode na usta, tako je to jedan lep miris… Mile kurir i ne diže glavu kad ja prolazim kraj portirnice. Samo kaže: plivaj dalje…

Dusan Kovacevic

Pisma malom pesniku

... September 21st, 2007 § 1 comment §

Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremeceni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doci duboko iznutra, i nicim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki zacetak osecanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokucivom, i sa dubokom skrušenošcu i strpljenjem sacekati cas rodenja jedne nove svetlosti: jedino to znaci umetnicki živeti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa. Biti umetnik znaci: ne racunati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolecnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dode leto. Ono ce ipak doci. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je vecnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve !

R. M. Rilke

Vreme smrti

... September 20th, 2007 § 0 comments §

One su navalile i na moje usne. Ugrizaju ih i sisu. Iz brkova mami ih skorela pena, a iz uglova usana sluz zdrela. Uz to, kao sto se zna, koza usana je tanka, nezna, puna finih kapilara i nerava. Te krvozednice brzo se razocaraju: moje usne imaju sasvim malo krvi, pa one krenu ka zdrelu.Ali ih ja sa tog smera cesto razjurim kasljanjem. Ponekad mi se cini da su mi vec doprle do mozdane kore.Osecam kako mi kraci utanjaju u vrelu koru mozga, jedva ih cupaju, zapinju, ali sve dublje tonu. Najvaznije mi je, ipak, da odbranim zenice. Vid da odbranim. A one su se okupile i cekaju tren moje neopreznosti pa da nasrnu. Mile mi po ocima kapcima, veru se po trepavicama i povijaju ih.
Ali Smrt vise ne mrzim. Retko kad me nje strah. ponekad, i zbog neceg, zanima me njen smisao. Mozda ce nam ipak ova nasa Smrt, po okolnostima u kojima bolujemo i kako umiremo, obezbediti nekakvo pamcenje potomaka. Jer upravo mo tvarimo ono sto cini trajanje nase istorije…

Dobrica Cosic

Klaustrofobicna komedija

... September 18th, 2007 § 0 comments §

Sava: Ne znam odakle ovolike mušice, leptirice, bubašvabe, smrdibube, komarci, žuti mravi, miševi, pacovi… Da se ne skupljaju na bivši narod.
Milicioner: U mome kraju se zbog stoke skupljaju muve… zbog muva gušteri… a zbog guštera zmije.
Sava: Jesu otrovne?
Milicioner: Ne mora da te ujede, dosta je da te pogleda… Sve su zmije otrovne, samo se neke prave da nisu.
Sava: I pecurke su vam otrovne.
Milicioner: Jesu, ali više stradamo od bombi i mina dok beremo pecurke. Cudo jedno kako pecurke rastu oko zaostalih mina. Kao da ih metal privlaci… Neki put, nocu, dok sedimo uz vatru, samo cujemo, tamo negde u planini – eksplozija! Kurjaci nalete na minu. Sutradan ih nademo po tri-cetiri… ako ih orlušine ne odnesu.
Sava: Ima puno vukova?
Milicioner: Pa… selo nam se zove Vukovo… Ja sam, kao što znaš. Vule Vucic… Kod nas sela i ljudi dobijaju imena ili po nekoj telesnoj mani ili po zverinju. Moj ujak je Macan Guzina iz Zmijuka.
Sava: Odakle toliki vukovi?
Milicioner: E… ako cemo pravo, mi smo sami krivi. Jedne godine potamanismo sve medede. Kako pobismo medede, tako navališe copori vukova.
Sava: Nije gori kurjak od mededa?
Milicioner: Kako nije… Meded je carska, gospodstvena životinja. Kurjak je opak, podmuko zver. Da ne pricam što meded spava kad je nama najteže. Kurjak samo ceka sneg i mecavu. Što coveku gore – to kurjaku bolje. Nocu utabaju staze kroz planinu kao da je vojska prolazila. Kako smrkne, ceka te pred vratima.
Sava: Što onda pobiste medede?
Milicioner: Što… Što mi nama stalno radimo o glavi. Neprijatelj nam, s vremena na vreme, samo malo pripomogne. Sava: Bili ste dobri lovci.
Milicioner: I!… U lov smo nosili samo po jedan metak. Jedan lovac – jedan metak. Jedan metak – jedna zver… Ovi danas kad krenu u lov, ne vidiš ih od redenika i oružja. Ko u rat.

Dusan Kovacevic

Narod je porucio Radovanu da ce ga živog odrati.

... September 17th, 2007 § 0 comments §

Jelence: Narod je porucio Radovanu da ce ga živog odrati.
Radovan: Narod iz Zavicaja?
Jelence: I okoline.
Radovan: A zašto? Zato što sam im sa ovih deset prstiju podigao fabriku? Zato što sam hteo da ne odlaze u inostranstvo, kad vec ovde znaju jezik. Nezahvalnici!
Jelence: Spremaju se da ti se strašno osvete. Ta fabrika je uništila reku, a reka zatrovala polja. Ni korov nije uspevao. Da bi nekako spasli Zavicaj, napravljeno je jezero od reke i podignuta hidrocentrala. Medutim, nije bilo dovoljno vode, pa je hidrocentrala prestala sa radom pre puštanja u pogon. Onda su, da bi izvadili štetu, isušili jezero i ostavili samo mulj, da ljudi seju pirinac koji nije uspevao, jer je klima hladna, a ujedno i topla. Ovo, da je topla, ustanovilo se kada su podigli planinu na zatrpanom jezeru; hteli su da stvore zimski turisticki centar. Da ne bi planina bila neiskorišcena, bez snega, kad vec nema para od skijanja, rešili su da otvore veliki rudnik. I kopali su mesecima, dok nisu naišli na mulj, koji su ranije zatrpali. Sad su odlucili da sruše fabriku i ponovo zasade žito i kukuruz.
Radovan (se uhvati za veliku glavu): Joj, s kim sam ja hteo da gradim industriju! Seljaci! Oni samo znaju: žito – kukuruz, kukuruz – žito. Ajde, pa ti sad budi napredan, vidovit, progresivan, moderan. Seljaci ostaju seljaci!

Radovan III – Dusan Kovacevic

Ostrvo dana predjašnjeg

... September 16th, 2007 § 0 comments §

A mi, stanovnici velikog kosmickog korala, verovali bismo da je atom ( kojeg pri tom ne vidimo ) puna materija, dok bi on, kao i sve drugo, bio samo tkanje praznine u praznini, i nazvacemo bicem, punim i cak vecnim, taj panadjur nepostojanosti, tu beskonacnu protežnost, koja se poistovecuje sa apsolutnim ništa, i koja iz vlastitog ne-bica radja zabludu svega.
Jesam li dakle ovde da bih se zabludjivao o zabludi jedne zablude, ja koji sam samom sebi zabluda? Jesam li morao izgubiti sve i završiti na ovom cunu , zaboravljenom usred antipoda, da bih saznao da nema šta da se izgubi? No zar tom spoznajom necu dobiti sve, jer postajem jedina misleca tacka u kojoj vaseljena priznaje vlastitu zabludu ?

Ostrvo dana predjašnjeg – Umberto Eko

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu September, 2007 za Citati i po neka priča.