U muškarcima ima nešto ljudoždersko

... August 31st, 2007 § 0 comments §

Pravo da vam kažem, ja muškarce prezirem! Meni svaki muškarac lici na životinju! Svi imaju neki miris….
Strašno!
Kad govore – deru se, kad spavaju – hrcu, kad jedu – mljackaju i srcu… prave životinje!
Ne mogu nikako da obuzdaju ono životinjsko, primitivno u sebi!Uvek kad pogledam nekog muškarca, narocito od ovih mladih, imam utisak da bi bio u stanju da me pojede! Ima neceg ljudožderskog u njima… neceg što još samo imaju zveri!
Jeste li ih gledali kad nešto rade, kad recimo cepaju drva? Oni to rade sa toliko besa, sa toliko mržnje – da je to užasno! Prosto je neverovatno kako jedan muškarac toliko može mrzeti obican komad drvata!A on ga mrzi – seva ocima i škrguce zubima dok radi!
Muškarac je takav – on uvek mora nekoga ili nešto da pobeduje: u fudbalu, u boksu, na radu, sa ženama… To im je u krvi. Oni se uvek bore protiv nekoga ili necega!
I uvek se od toga oznoje! Odvratno!Prema tome, moje gledište je sasvim obrnuto od vašeg! Ja bih se pre ubila nego što bih dozvolila da me takne jedan takav oznojeni ljudožder!

Dusko Radovic

Znam ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesecare

... August 30th, 2007 § 0 comments §

Znam ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesecare; i druge koje su ostareli, a nikad nisu bili zaljubljeni, i trece koji su smatrali za nedovoljno poštovanja svoje muškosti da svoju ljubav kažu ili pokažu. Samo ljudi velike ugladenosti i artisti u životu naprave od ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge. Lirski pesnik govori o svojoj ljubavi ozbiljno kao o stvorenju sveta. I danas je više na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja ili propale casti. Prosecni covek uvek voli više ženu nego ljubav. Kod žene je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo covek, i koja ne cezne da bude i voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Svakako, od svih vaših ljudi, ženama su pesnici najbliži, jer i oni žive u stalnom uzbudenju i imaju puno ženskog i detinjastog. Sanjalice i mistici, pesnici svagda nalaze da realni život nije dovoljno velik ni dovoljno lep, i oni grade da bi ga dogradili, i stvaraju da bi ga dovršili. Njihove su ljubavi nestalne, ali raskošne. Žena je blagodarna coveku i koji je ne voli, ali koji ima izgleda da je voli; ne traži u coveku herojstvo nego pažnju; veruje i u laži ako su delikatne i nežne, i uživa i u maloj sreci, ako je ništa ne muti. Covek voli ljubavbol, a žena voli ljubavradost. Za ženu je ljubav blistava sasvim dovoljna. Žena može otici i u ludilo i u samoubistvo, ako je stalno trujete recima o dubini ljubavi i lepoti suza; ali po svom instinktu deteta i epikurejca, ona mrzi svaku dubinu i ima užas od velikih suza. Žene koje vole ljubavbol, to su obicno žene koje su prirodom odredene majke. One se ne boje bola; one nose mesecima dete pod pojasom, gotove da se nagrde noseci ga, i da mu žrtvuju život radajuci ga, i upropaste mladost odgajajuci ga. Žene koje ne trepe nikakav bol u ljubavi, to su one koje ne vole ni decu, ni materinstvo. Zato devojka koja unapred pokazuje da ne želi decu, nece nikad biti ni dobra žena, ni dobra majka, ni dobra drugarka, nego buduca raspikuca i opasan poliandar, koja voli svet vecma nego kucu, sebe nego ikakvog coveka; to je pustolov kojoj ce muž služiti samo za pratnju i podvodenje. Znao sam, naprotiv, devojaka koje su u petnaestoj godini želele da se udaju, samo da što pre postanu majkama, i koje su unapred imale u glavi plan da imadnu svoje desetoro dece, i vec tako unapred odredile i imena za svih desetoro. Prvi znak da jedna žena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete od coveka kojeg voli.

Jovan Ducic

Lari Tompson – tragedija jedne mladosti

... August 30th, 2007 § 0 comments §

Kad sam malopre pomenuo, dragi gledaoci, da sam osedeo u detinjstvu, moram vam još samo to ispričati, jer predstava može da počne svakog minuta, pa posle neće biti ni prilike, ni vremena… Imao sam 7-8 godina, i bio je onaj rat, onaj Veliki Svetski Rat, za koji sam iskreno i duboko verovao da je to poslednji rat u mome životu. Međutim, nažalost, na moju i vašu veliku žalost… Dobro. Nije reč o tome… Osedeo sam, ovako sam sed, od moje 7-8 godine. A bio sam crn ko pokisao gavran. Do 7-8 godine, zvali su me Gara, a onda, preko noći, preko jedne strašne noći, pobeleo sam kao sneg, i od tada me zovu Beli, što je nekako i prirodno kad me čovek sad pogleda, s obzirom na moje godine, ali kad sam imao 7-8 godina, svi su se pitali: “Kako ovako malo dete, kako dečak od 7-8 godina može da ima belu kosu kao starac od ne znam koliko?”… Svi su se to pitali, gledajući me tužno, i niko nije znao istinu koju ću ja vama sad ispričati. Jedne noći, bila je, čini mi se, jesen 1943. godine… ili proleće, nije sad to najvažnije, znam samo da je padala sitna kiša i da se javljalo prvo svitanje, već se razdanjivalo, reče meni moj stric Pavle, koji je bio komandant Savskog bataljona pri Vrhovnom štabu, reče mi, dajući mi neku ceduljicu: “Idi, Garo – još uvek sam bio crn – idi Garo, izađi iz sela pokraj Perinog Klozeta, pa se uz potok popni do Babinog Kuka, a onda skreni i pređi preko Jovanovog Dupeta, pa krijući se, pregazi Simin Piš”… Izvinjavam se, dragi gledaoci, ali su to stvarno imena oko moga sela. Malo su neobična, krivicom naših predaka, jer kad su vlasti za vreme Marije Terezije pravile topografske karte, onda su došli beležnici i pitali naše seljake: “Kako se zove onaj vrh?” Babin Kuk, rekli su im gurkajući se. “A onaj mali potok?” Simin Piš. “Simin Piš?” Jeste. “Dobro!” I tako, naši su ih seljaci zavitlavali do mile volje, sve dok im jednog dana nisu stigle geografske karte sa imenima koja su oni sami dali. Bunili su se ljudi posle, vikali i galamili, kakva su to prostačka i uvredljiva imena?! Treba ceo svet da nam se smeje! Učitelj je pisao protestna pisma u Beč, ali je bilo sve uzalud, jer su im odgovorili kratko i jasno: “Vi ste nam dali ta imena!” Šalili smo se. “Šalite se i drugi put; mi ne znamo za šalu”… I tako, do dana današnjeg, ostadoše u geografskim kartama ružna imena za sva vremena… Ima naroda koji ne znaju da se šale – sve ozbiljno shvataju – a mi to nikako da naučimo… Međutim, nisam hteo to da vam ispričam. Izvinjavam se na digresiji… Hteo sam samo da vam objasnim zašto su tako ružna imena naših lepih polja, brda, šuma i potoka… “Idi Garo, čuvaj ovu ceduljicu ko tvoje lepe, plave oči u glavi, i predaj je drugu Budi Vejavici, nek je prosledi Vrhovnom štabu. Ako te, slučajno, Nemci uhvate, progutaj je taman se udavio”… “Oću, striko, oću”. “Evo ti i kocka šećera, ali nemoj da je pojedeš; samo je gledaj, pa kad osetiš da ti je slatko, napij se vode. Tako će ti godinama trajati”… “Dobro, striko, samo ću je gledati i piti vodu”. Bio sam dobro dete, slušao sam starije, a naročito strica Pavla… Uzeo sam ceduljicu i kocku šećera, poljubio stricu ruku i krenuo iz sela. Prvo sam išao polako, a onda sam potrčao uz Babin Kuk i izbio na Tasino Kurje Oko. I dok sam trčao, sav oznojen i zadihan, pokraj mene je projurio komšija Toma Mećava na konju, u strašnom galopu, doviknuvši mi: “Nemoj tamo, Garo! Nemoj tamo, tamo su Nemci! Vrati se do Gluve Stene i idi prema Milijinim Katunima! Kad dođeš kod Milije, reci mu da te veže ispod ovna, pa neka potera stado do reke, na vodu! Na reci uzmi čamac Duje Ribara i spusti se do vodenice! Predaj poruku vodeničaru Milanu, a ti se vrati istim putem i beži kući da te zlikovci ne uhvate! Jesi li zapamtio šta sam ti rekao! Ne mogu da ti ponavljam, vidiš da sam u strašnom galopu!”… Nisam ništa uspeo da mu odgovorim, jer je komšija proleteo pokraj mene… Preslišavajući se kuda da idem, zamislio sam se i već posle desetak kilometara naleteo na Nemce. Ščepali su me takvom brzinom, da nisam uspeo da progutam ceduljicu. Izvadili su mi papirić iz usta, pročitali ga i povikali: “Klajne švajne! Nosiš pismo na Tita, umesto da ideš u škola, da završiš automehaničarski zanat i da posle rata radiš kod nas u Folsfagen! Bez obzira što si tako mala… koliko imati godina?” 7-8, rekao sam. “7-8 godina a već sarađivati sa banditi! Bez obzira što imati 7-8 godina sad ćemo te streljati da se opametiš, i da nikad više ne praviš ovakve švajnarije!”… Dok su me postavljali uz jedan crni zid, ja sam posedeo. Video sam kako belim u bari pokraj nogu. I onda su me streljali… A nekoliko dana kasnije, naišao je neki čovek, vidar, i oživeo me. Kako me je oživeo, to mi do danas nije jasno…

Dušan Kovačević

Osmeh, to je zora i svitanje tela…

... August 29th, 2007 § 1 comment §

Lepota fizicka, to je neosporno jedna plemenita covekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih covekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizickih lepota u istom coveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda. Priroda je uvek izgradivala svoje pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdašnošcu, i nikad nije bila tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. Bilo je, istina, i bezumnih žena medu lepoticama, kao i lepih ljudi medu glupacima. Ali je to bio svagda redak slucaj; jer su uvek imali pored lepote ili blagorodno srce bez puno pameti, ili vecu pamet bez mnogo srca. Ako lepotice obicno svrše život u katastrofama i skandalima, cesto i ružnim ili glupim, to je zato što postanu žrtve tudih strasti i tudih sujeta. Ako su lepotice cesto neobrazovane, to je što je negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha. Svakako, lepota nije nigde usamljena. Ahil je bio najlepši mladic u Grckoj, ali i najveci heroj; a Sofokle je bio najlepši mladic, ali i najveci pesnik. Hipatija iz Aleksandrije je bila lepotica koja je imala trostruku oreolu: lepote, vrline, i ucenosti; ona je bila i veliki astronom i filozof svog vremena. Pompadur je bila najlepša žena, ali i veliki diplomat i državnik. Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog spustio na narocito izabrape medu ljudima; lepota je i blagos lovena, jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno osecanje. Kao što su anticki Grci sva svoja božanstva pravili lepim, i hrišcani su najzad slikali lepim sve najvece licnosti svoje crkve: Bogorodicu, Hrista, svetog Ðorda i sve arhangele. Uostalom, stari Grci su verovali da ružan covek ne može biti ni dobar. Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja XIV, najveceg ljubavnika medu svim kraljevima, nisu bile lepe, nego samo žene od duha i od srca. Gospodica Lavalijer je bila cak vrlo malenog stasa, bogknjava, smedih ociju, velikih usta, zuba ne baš najlepših; a koracala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje njen poznanik Bisi Rabiten, rodak slavne gospode de Sevinje. Ali Rgbiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reci pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva predana, i, najzad, da je bila ucena. I Mekole u svojoj istoriji govori da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Cercil i Katarina Sidle. Bilo je slicnih ukusa i medu filozofima. Dekart je prvi put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze. Ima odista najlepših ociju koje ne umeju pogledati i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su iskljucivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju cak ništa zajednickog sa bojom ociju ili formom usta. Špa njolka ume da pogleda, a Francuskinja ume da se osmehne. Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveci dogadaj i najlepši izraz duševnog u materiji. Ima ociju koje se smeju, i ociju koje govore, i ociju koje cute; a ima ociju koje izgledaju da uvek nešto osluškuju i cekaju. Najlepše oci ima slovenska žena, jer uvek izgledaju zacudene.

Jovan Ducic

Najbolje je kad svaka žena mami svog muža

... August 28th, 2007 § 1 comment §

Samo nešto da se razumemo: svakom muškarcu spremaju se razni mamci.S tim da budemo nacisto!I nisu samo oni krivi, nego su krive žene.Mi smo krive.Mi bacamo razne mamace a muškarci se onda hvataju.
Recimo šlicevi!Ja mislim da su razni šlicevi na suknjama strašni mamci za jednog muškarca.Ili recimo, neki preterani dekolte ili mnogo tesne suknje.Sve to skrece pažnju muža sa svoje kuce, svoje žene.I onda se posle cudimo – odakle su karte u džepu?Tako lepo, namame se….
Mi ih namamimo.Ja namamim, recimo tvog coveka, ti namamiš mog i gotova posla.
Najbolje je kad svaka žena mami svog muža
Ali, mnoge žene to zapostavljaju.One misle: muž mi je, šta ima još da se mamimo?I tu se, normalno, najviše prevare.
Jer ako ti neceš da ga mamiš, ima ko hoce.
Je l’ tako?
Gde god pogledaš, na sve strane mamci.

Dusko Radovic

Pet litara krvi

... August 27th, 2007 § 0 comments §

Čini se kao da krvari oljušten krompir, a ne moj posečeni prst. Da je posekotina na bilo kom drugom delu mog tela, već bi se našla ispod česme ili bih, je oprao sapunom, ali ovako, nastavljam uporno da je sisam. Krv je topla, toplija od pljuvačke. Takav osećaj imam na jeziku od njenih 37 stepeni Celzijusa.
Uvek postoji trenutak zapravo, i manje od trenutka; taman toliko koliko je potrebno da se probude instinkti, dok mi se ruka podiže ka usnama kada pomišljam da će krv imati lep ukus (a istovremeno mi kroz glavu prolazi pomisao kako nikada tako nešto ne očekujem od drugih telesnih tečnosti): da će biti sočna kao kuvana cvekla ili slatka kao kajsija. Opet nisam u pravu.
U redu, zaista nema lep ukus, ali ni loš. Da ima loš ukus, sva živa stvorenja bi se gadila da ližu sopstvene rane. Ukus krvi nije lošiji od ukusa znoja, ali se njome ne možete naslađivati. Neki ljudi, tvrde da ima pomalo ukus metala; ova analogija nije bezrazložna, jer je krv bogata gvožđem. Ona sadrži dve trećine ukupnih zaliha gvožđa u organizmu. Drugi su određeniji, pa govore da ima ukus kao pregršt sitnog novca (a da li su ikada zagrizli pregršt sitnog novca?), stavljajući do znanja da je krv, takođe i valuta; ovo je svakako tačno, pošto se jedinica donatorske krvi (500 ml) iz krvnih rezervi Zavoda za transfuziju krvi, po proceni FOA2, vrednuje vise od stotinu dolara. Pa ipak su obe analogije neprecizne, pošto se ukus penija razlikuje od ukusa novčića od 25 centi, zar nije tako? Baš kao što se oseća razlika u ukusu između aluminijumske konzerve piva i srebrne kašičice, kada se prinesu usnama.

Prisećam se svoje školske drugarice Melani, sada majke troje dece, koja je dvadeset godina radila kao tehničar na hirurškom odeljenju u bolnici, gde je, na sopstveno iskreno žaljenje, stekla prefinjen njuh za krv. Po njenim rečima, svačija krv drugačije miriše, baš kao što svačije telo ima poseban miris. Nečija krv ima gadan i opor miris, dok je nečija mirisna skoro kao voće. Nju krv podseća na proključali paprikaš; na mešavinu crvenih krvnih zrnaca, belih krvnih zrnaca i krvnih pločica, koje zajedno plutaju u plazmi, vodnjikavoj sredini koja unosi hranljive materije u stotine milijardi ćelija u organizmu i iznosi otpadne materije iz njih. Ovaj osnovni recept se često začinjava lekovima, alkoholom, nikotinom i drugim sastojcima. Melani veruje da svačija krv predstavlja lični mirisni otisak, što me navodi na zaključak da bi se svačiji uzorak razlikovao i po ukusu…

Bil Hejz

Nisam se brinuo nizasto.

... August 26th, 2007 § 0 comments §

Nisam se brinuo nizasto. Kad bih nasao vremena, isao bih do Darive ili Kozje cuprije i, sjedeci na obali, slusao kako voda tece.
Mula Ibrahim me savjetovao:
- Zasto ne lovis ribu? Izgleda velika ludost, sto i jest, ali postane najveca strast. I brani covjeka od njegovih ludosti. Svijet se moze rusiti, a ti ces, nepomican, buljiti u vodu. Najveca mudrost u zivotu je da covjek pronadje pravu ludost. Da je vlast pametna, naredila bi svima: udicu u sake, pa na rijeku, lovi ribu! Ne bi bilo buna ni nereda. Kazem ti: lovi ribu, Ahmete Sabo.

Mesa Selimovic

Smrt. To je, kao, neki bonus?!

... August 26th, 2007 § 0 comments §

Najnepoštenija stvar u životu njegov je kraj. Mislim, život je težak. I oduzme ti dosta vremena. I što dobiješ na kraju? Smrt. To je, kao, neki bonus?!

Uvjeren sam da je životni ciklus okrenut naopacke. Smrt bi trebala biti na pocetku. Potom slijedi život u starackom domu iz kojeg te izbace jer si bio pre zdrav.

Onda pocneš raditi tako što prikupiš mirovinu i vec prvidan na poslu dobiješ zlatni sat. Potom radiš cetrdeset godina, dok ne postaneš dovoljno mlad za uživanje u mirovini. Piješ puno alkohola, ideš s tuluma na tulum i polako se pripremaš za srednju školu. Onda slijedi osnovna škola, postaješ klinac, igraš se i nemaš nikakvih odgovornosti u životu. Potom si malo dijete, pa beba, vracaš se unutra i devet mjeseci lebdiš dok te grije najluksuznije centralno grijanje, kupka, a hrana stiže kroz cjevcicu. I kraj docekaš jednim fantasticnim orgazmom!!! Amen.

George Costanza

Božanska glad

... August 24th, 2007 § 0 comments §

Ujutro je donio topli crni kruh posut zrncima maka iz obližnje ruske pekare, mladi sir, paštetu, maslac, kriške lubenice, sladoled. Bacili smo se pohlepno na hranu, a zatim se glad za hranom pomiješala s gladu jednog za drugim. On me hranio komadicima kruha namazanog paštetom i maslacem. Oblizivala sam njegove prste umocene u paštetu i uzimala mrvice sira s dlana. Kad bih pojela hranu nastavljala bih se hraniti njegovim prstima i dlanovima, ne praveci razliku. Tog casa razlika je bila samo u obliku. On je razmazao sok od lubenice po mojim grudima, ramenima, rukama… Ja sam rastopila grudicu maslaca izmedu dlanova i namazala njegove glatke, dugacke mišice na nogama, a zatim sam ga grizla cvrstim ugrizima koji su ga uzbudivali. Osjecala sam kako se njegovo tijelo ne odupire. prepuštao se mojim ugrizima kao da mu je nemoguce oduprijeti se tolikoj gladi. U jednom casu zamislila sam da je to komad pecenja i zagrizla. Ugrizla sam ga za rame, kapi krvi izbile su na površinu kože. Njegova krv bila je svjetloružicasta, gotovo prozirna. Pustila sam da mu polako oboji citavu ruku, a zatim sam oblizala ranu, poput psa. On mi je žlicicom davao sladoled, a zatim jezikom uzimao sladoled iz mojih usta. Sada znam da sam vec u tom prvom zajednickom obroku trebala prepoznati istinsku želju da jedno drugo nahranimo sobom i postanemo jedno. Hrana je bila dio naše intime, našeg zajedništva, važna kao i sam dodir.
….
Dok smo se zajedno tuširali, prvi put vidjela sam jasno njegovo tijelo, svaku žilu ispod kože, svaki mišic, modrice, ugriz, oblik ramena i trbuha – sve ono što je vec bilo pohranjeno u mojim dlanovima, u koži, u jeziku. Ništa ne znam o tebi, rekla sam, iako sam znala da su moje rijeci bile besmislene. Moje pravo nad njim bilo je vec uspostavljeno, pravo jace od onoga šro bi mi ga mogao dati uvidom u prošlost.
Tog jutra pod tušem znala sam da sve što ce se dogoditi medu nama mora biti zauvijek.

S. Drakulic

Šta ću biti kad porastem

... August 24th, 2007 § 0 comments §

Ja kad pojastem vojio bi da budem oficij. Vojio bi i da kad ja pojastem imamo deset vojski, a ne samo tji. Onda bi sva djeca mogja bit oficiji. To je naajboi poso.
Kad je mij, ništa ne jadiš, samo se igjaš na kompjuteijima i simulatojima i vježbaš gadjanje, i pjimaš platu i ideš na dežujstva, i zajebavaš jegjute i imaš naaajboje vozne pajkove u djžavi, i sve te cuje gjedaju.
A kad je jat, onda sjediš u nekoj kancejajiji, i šajaš po mapama, i pišeš najedjenja, a oni što su se zajebaji pa postali inžinjeji i pjofesoji, oni mojaju da ti čiste čizme i da čuvaju stjažu, i da idu u jujiš kad tebi tjeba ojden ili unapjedjenje.
Oficij u jatu ima svog šofeja i gojiva kojko mu tjeba, i uvijek ima naaaajboju unifojmu i naaaajboje čizme i kobasice i uvijek spava u kjevetu, a oni što su se zajebaji pa postaji ajhitekte i magistji i doktoji, oni jedu jižu i imaju sve podejano na sebi.
Kad je mij, oficiji ništa ne mojaju da jade a imaju sigujnu pjatu i imaju najboje zdjavstveno sigujanje, a svi djugi koji mojaju da jade nemaju sigujnu pjatu i mojaju da dignu kjedit da pjate doktojima pjegjede.
Vojio bi da uvijek imamo puuuno puuuno nepjijateja, jej su nepjijateji oficijima najboji pjijateji.

Nenad Velickovic

Pri kraju leta, u strašnoj zapari…

... August 22nd, 2007 § 0 comments §

Pri kraju leta, u strašnoj zapari, Isakovič je živeo, tako, teškim životom, od danas do sutra, jednako uveren da se iz ovog rata neće vratiti. Ćutljiv, video je sve što se oko njega dešava i gorko se kajao što je uopšte tražio viši čin. Bilo je jasno da se vremena turskih ratova više neće vratiti, i da su njegov i Vuičev i Horvatov puk, Karlu šesta briga.
Nepoznata zemlja, po kojoj je ratovao, sasvim ga je zamorila, a imao je i mnogo mrtvih. Sastanak sa onom matorom Princezom grizao ga je u mozgu kao neki crv, a nekoliko dana bilo mu je nezimerno žao svoga sluge Arkadija, čije mrtvo telo nije nađeno, kao ni ona njegova dva konja. Svakako da su seljaci bili našli i opljačkali mrtvaca, konje odveli, a leš, možda, bacili u Rajnu.
Isakovič je, bar je on tako mislio, završavao svoj život, tu, pred Štrasburgom. Njegove teške čizme behu izgubile svaku boju, a njegove čakšire, natrag kao džak, svaki oblik. On ih je krpio sam. Od hoda, vetrova i Sunca beše u licu došao kao bakar, zadrigo i očvrsnuo od napora. Opet se činjaše kao puno, teško bure, sa velikim svojim trbuhom. Omatoreo sasvim, počeo je ipak, posle dva dana spavanja, da čkilji za seljankama, kraj sve tuge u duši. Misleći da će umreti, beše se raznežio, ali je konje udarao pesnicom.
Nije se uopšte brijao i lice mu zato bi mirnije, skoro blagog izraza. Tek kada i njegovom puku dodeliše jednog katoličkog sveštenika, njegove žute oči, sa malim, crnim tačkicama, dobiše neki grozničavi sjaj, koji na putu nisu imale. Govoreći drukčije nego svi njegovi oficiri, blagočestivo, kao pop, birao je tih dana Ijude, koje je mislio da treba otpustiti kućama. »Pročitaite sie so userdiem, — reče kapetanu Antonoviču, predajući mu spisak odabranika — i ispravljaite me, ašče negde pogrešenii obreščete. Napišite: črez Lorenu rukoju voenuju proidoše i voevaše; domu priidoše, i pri nem v službah voenih biti…« U stvari, bilo mu je žao, što, šaljući svoje Ijude u Varadin, ne može da ih, tako, svojim kitnjastim potpisom uputi u Rusiju.
Jer, mučen bolešću o kojoj nije hteo da brine, a razočaran u svom iščekivanju proizvodstva, doveden do besnila teškoćama oko nabavke brašna i mesa za vojnike, čestnjejši Isakovič, za vreme tog primirja, pred Štrasburgom, ležeći u svojoj jazbini, najposle konačno uvide da je postao smešan i uzaludan, kao neki matori, odebljao pop, koji jednako popuje, ali koji u stvari nije više ni za šta. Kao što to biva u početku starosti, pred njim se jasno ukaza bezdana praznina, u kojoj nema ničega.
Polazeći u ovaj rat, četvrti put u svom životu viđajući smrt, on se nadaše pri polasku da će se nešto najposle svršiti i ispuniti, što se eto nikada ne svršava. U nekoj vanrednoj vojsci, u nekoj divljoj bici, mišljaše da će se pojaviti on i njegovi Ijudi, silni, proslavljeni i nagrađeni nečim, što nije znao šta će biti, ali što je zamišljao, kao nešto osobito prijatno i značajno, i za njega i za njih. Pošavši, on je ostavljao za sobom brige, koje mu tog proleća naročito dodijaše, svađu s bratom oko ženinog novca, bolesno dete, krastavo po celom telu, otužnu ženu koju više nije mogao da savlada, najposle celo to selo, u blatu, pod Varadinom, što je počelo da nabija kuće od zemlje. Tužakajući se svaki dan, očekujući od njega i da mu da jesti, i da mu nađe balvane i grede, i da ga upiše u vojsku, seljakajući se pri tom i bežeći od njega u starija sela i bogatija, okolna naselja. Mučeći se poslednjih dana, pred polazak, oko kopanja bunara, tražeći pijaću vodu, i oko dizanja crkve nasred sela, Isakovič ode rado, uveren da je to sve bedno i ništavno, a da je ono što ga u ratu čeka, silovito i svetlo i može da se završi nečim divnim, i za njega, i za sve te njegove ljude.
Pred polazak, život mu beše dodijao ne samo zbog nemaštine i bede koju je sretao u svojoj kući, u svojim kolibama, svojim oborima i u celoj okolini svoga sela, duž reke, sve do Varadina, već i zbog neprijatnosti što ih je imao sa markizom Gvadanji, komandantom Oseka, radeći na novoj raspodeli slavonskih sela, upleten u isto vreme u moljakanje i pismene peticije patrijarha Šakabente. Tako da mu se činjaše da svi, kao i on, osećaju uzaludnost svega toga što žive, što se naseljavaju, što tumaraju, što leleču i što se plode, tu duž Dunava. Iz maglovitih isparavanja baruština i blata, Iz jedne neizmerne patnje, koja se ponavljala svaki dan, pri seobama, pri davljenju stoke, pri oranju u blatištu i po slatinama, činilo mu se da će odjahati na neki visok breg, u proletno, toplo jutro, gde će dobiti nešto što će im svima pomoći, što će ih sve razveseliti. Predosećajući da se neće vratiti, ipak je pomišljao da će pri povratku, kad siđu na drugoj strani toga, što mu se činjaše kao breg, jahati kući svi zadovoljni, nalazeći sve izmenjeno i radosno. Decu i ženu ostavljaše u bratovljevoj kući spokojno, a što se tiče naselja, i onih što ostadoše na domu, činilo mu se da će možda i o njima neko brinuti, tako da će ih zateći u visokom žitu, što je već i u ravnici nicalo, oslobođene pomora i boleština. Krađe i ubistva, o kojima je imao kod svoje kuće svaki dan da raspravlja, mislio je da će zaboraviti, a nad svim tim njegovim vojnicima, i kolima, duž celog puta na ratište, nadao se da će biti ispružena kao neka Božja ili ćesarska ruka. Zato je naročito pazio da se lepo ispišu imena i stanje pojedinih sela i četa, u popisu koji je Komesar imao da pošalje, po naročitom kuriru, Ratnom Savetu u Beč.
Odrastao uz oca koji je još Savojskom prodavao stoku i koji je svu svoju decu, braću, rodbinu, i sva svoja kumstva i poznanstva terao u austrijsku vojsku koja je potiskivala Turke, imao je u mladosti čak i lep život u toj vojsci. Mažen i često nagrađen, on je nosio u sebi neki maglovit, ali duboki pojam sreće i zadovoljstva, u nadi da će se sve to ratovanje svršiti nekim opštim mirom, u kom će i on, i njegovi srodnici i poznanici, i svi njegovi vojnici biti odeveni u neko naročito svečano i gizdavo odelo, pa će tako, u krug, obići ratište i carevinu, na vidik celome svetu, koji će uzviknuti: gle, Srbi!
Pod uticajem očevih obećanja, koji mu je punio glavu o povratku u popaljenu i poklanu, opustelu Serbiu, on je u vojsci živeo ne samo u miru, već i u sva tri svoja rata, bezbrižno i zadovoljno, očekujući jednako nešto prijatno što će svima njima da se dogodi. Tek posle očeve smrti, zapadajući sve dublje u taj vojnički život, naseljavanja, popisivanja, gomilanja Ijudi i stoke, po tvrđavama i vojnički raspoređenim selima, Isakovič oseti da ništa bolje ne biva i tek tada primeti oko sebe blatišta i baruštine, bedu svojih Ijudi, život, svaki dan isti čemerni život, u selima i šančevima, po kućama na vodi, po kolibama i oborima, po rupama iskopanim u zemlji…

Miloš Crnjanski – Seobe

Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje

... August 21st, 2007 § 1 comment §

Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje: moji prsti, njeno tijelo i njegov ujednacen damar. Uhvaceni nezaustavnim kolanjem krvotoka. Nije važno šta se dešava u svijetu, nije važno šta ce biti sutra, važan je ovaj cas blaženstva bez misli…
Hiljadu necijih srecnih casaka bice kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tudih ljubavi bice kao ova, ali ova nikada više. Nikada: jedina konacnost. Prvi put znam šta je sreca, osjecam je, vidim, mirišem. Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog drugog osim nas nema. I ima sreca. Da li je mogu zadržati?
….
Sna je ono što se želi a život je budenje.
….
Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreci se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeci olakšanje. Kad osjetim radost, trcim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Dobar je covjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Cak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti ti da to ne bude.
Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez cega ne mogu. Cak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veca, i ja pomocu nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujecen, ona je ostvarena, i tako sam obeštecen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odricuci se. Nemocan pred ljudima i slab pred svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od
njih. Nespokojan pred nesigurnošcu svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjecanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moc. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pecinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoce, da traži od njega obicne stvari ali da zahtijeva i nemoguce, da osjeca oduševljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.
Zbog nje, iskljucive, i ljudi su mi postali bliži.

Meša Selimovic

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu August, 2007 za Citati i po neka priča.