Žene

Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čega‚se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo da te u radu zaboravimo – gle! – na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prsto u parčad.

Ivo Andrić

Bio jednom jedan ljubavnik koji je voleo bez nade

Bio jednom jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. Sasvim se povukao u svoju dušu i mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet je za njega bio izgubljen, nije više gledao plavo nebo i zelenu šumu, potok mu nije više žuborio, harfa mu nije zvučala, sve je bilo potonulo, i on je postao siromašan i jadan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je kudikamo više želeo da umre i propadne nego da se odrekne lepe žene koju je voleo. Tad je osetio kako je ljubav sažegla u njemu sve drugo, pa je postala silna i vukla i vukla, i lepa žena je morala poći za njom; došla je, a on je stajao raširenih ruku da je privuče sebi. Ali kad je stala pred njega, bila se sasvim preobrazila, i on je s jezom osetio i video da je sebi privukao sav izgubljeni svet. Ona je stajala pred njim i predala mu se, a nebo i šuma i potok, sve mu je to u novim bojama dolazilo u susret, sveže i divno, pripadalo je njemu, govorilo je njegovim jezikom. I umesto da pridobije samo jednu ženu, on je držao ceo svet na grudima, i svaka zvezda sa neba žarila se u njemu i iskrila slast kroz njegovu dušu. – Voleo je i pri tom našao sebe samog. A većina voli da bi pri tom sebe izgubila.

Herman Hese

Telo raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe

Radisav obori glavu još niže, a Cigani mu priđoše i stadoše s njega da svlače gunj i košulju. Na grudima se ukazaše rane od veriga, potprištene i pocrvenele. Ne govoreći više ništa, seljak leže kako mu je naređeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani priđoše i vezaše mu prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članaka, po jedan konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge. Za to vreme Merdžan je položio kolac na dva kratka obla drveta, tako da mu je vrh došao seljaku među noge. Zatim izvadi iza pojasa kratak, širok nož, kleknu pred ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji će kolac uči u telo. Taj najstrašniji deo krvnikova posla bio je, srećom, za gledaoce nevidljiv. Videlo se samo kako vezano telo zadrhta od kratkog i neprimetnog uboda nožem, kako se podiže do pasa, kao da će ustati, ali odmah ponovo pade natrag i tupo udari o daske. Čim je to svršio, Ciganin skoči, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Između dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a zatim dvojicu Cigana, opominjući ih da vuku lagano i jednomerno. Telo raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja kičma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali. Tišina je na obe obale bila tolika da se jasno razabirao i svaki udarac za sebe i njegov odjek negde na strmoj obali. Najbliži su mogli čuti kako čovek udara čelom o dasku i pored toga jedan drugi neobični zvuk; ali to nije bio ni jauk ni vapaj ni hropac, ni ma koji ljudski glas, nego je celo to rastegnuto i mučeno telo širilo od sebe neku škripu i grohot, kao plot koji gaze ili drvo koje lome. Posle svakog drugog udarca odlazio je Ciganin do ispruženog tela, nadnosio se nad njega, ispitivao da li kolac ide dobrim pravcem, i kad bi se uverio da nije povredio nijedan od najvažnijih živih delova iznutrice, vraćao se i nastavljao svoj posao.

Sve se to slabo čulo i još manje videlo sa obale, ali su svima noge drhtale, lica bledela i hladneli prsti na rukama.

U jednom trenutku kucanje prestade. Merdžan je video kako se pri vrhu desne plećke mišići zatežu i koža odiže. On priđe brzo i proseče to ispupčeno mesto unakrst. Bleda krv poteče, najpre oskudno pa sve jače. Još dva-tri udarca, laka i oprezna, i na prosečenom mestu stade da izbija gvožđem pokovani šiljak koca. Udario je još nekoliko puta, dok vrh nije došao do u visinu desnog uha. Čovek je bio nabijen na kolac kao janje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego na leđa i što nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća. Tada Merdžan odbaci malj i priđe. Razgledao je nepomično telo, zaobilazeći krv koja je curila sa mesta gde je kolac ušao i izašao. i hvatala se u malim mlakama na daskama. Dvojica Cigana okrenuše ukrućeno telo na leđa i stadoše da mu vežu noge pri dnu uz kolac. Za to vreme Merdžan je gledao da li je čovek živ i pažljivo posmatrao to lice koje je došlo odjednom podadulo, šire i veće. Oči su bile široko otvorene i nemirne, ali očni kapci nepomični, usta rasklopljena i obe usne ukočene u grču; iz njih su belasali stegnuti zubi. Pojedinim od ličnih mišića čovek nije više mogao da vlada; stoga je lice izgledalo kao maska. Ali srce je bilo muklo i pluća radila kratkim i ubrzanim dahom. Dvojica Cigana stadoše da ga dižu kao brava na ražnju. Merdžan je vikao na njih da paze, da ne drmaju telom; i sam je pomagao. Uglaviše donji, debeli deo koca među one dve grede i ukovaše sve velikim ekserima, zatim pozadi, u istoj visini, podupreše kratkom žiokom koju takođe prikovaše i za kolac i za gredu od skela.

Na Drini cuprija – Ivo Andric

Bekstva od ljubavi

Dvoje ljudi koji se vole, nekad se podnose bolje,nekad slabije,a nekad se ne podnose.To je tako.Koliko cesto smeju da izbijaju svadje – za to ne postoji norma.Nije uostalom ni rec o tome da li se ljudi podnose,vec o tome da li se trpe…O tome, da li trpe jedan drugog kao sto trpi svoj svoga ili se ne trpe jer nisu sa sebi slicnim…O tome, da li odustaju od onoga sto ih deli ili se toga i dalje drze…

Bernhard Slink

Crna mačka

Imali smo ptice, zlatnih ribica, divnog psa, kunića, jedno majmunče i jednu mačku.
Ova mačka bila je neobično krupna i lepa životinja, potpuno crna; odlikovala se vanrednom razboritošću, i moja žena, koja inače nije bila nimalo praznoverna, opominjala me je često na staro, u narodu ukorenjeno verovanje: da su sve crne mačke uklete veštice. Time ona nije mislila ništa ozbiljno; ja to spominjem samo stoga što mi to pade na pamet.
Mačka se zvala Pluton i bila je moj ljubimac. Nisam dozvoljavao da je hrani niko drugi, i stoga me je pratila na svakom koraku po celoj kući. Sa teškom mukom mogla se uzdržati da me ne prati i na ulici.
Naše prijateljstvo trajalo je više godina, no, za to vreme (stid me je da priznam) prokleti alkohol iskvari moj karakter…

Edgar Alan Po

Svaki ti je vrag u moje libro zapisan

Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak.
Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini…

Ivo Andrić

Eh, dragi gospodine…

Samo su se fra Julijan i Defose odvojili i kao stari poznanici raspravljali malo življe.

Bosanski fratar i mladic iz Francuske imali su ocigledno još od onog prvog susreta na Kupresu osecanje simpatije i poštovanja jedan prema drugom. Docniji susreti u Gucoj Gori samo su ih još više zbližili. Obojica mladi, vedri i zdravi ljudi, oni su zalazili u razgovor pa i u prijateljsku prepirku sa zadovoljstvom, bez zadnjih misli i licne sujete.

Izdvojivši se malo i posmatrajuci kroz zamagljeni prozor gola drveta posuta sitnim snegom, oni su razgovarali o Bosni i Bosancima. Defose je tražio podatke i objašnjenja o katolickom življu i radu fratara. A zatim je i sam kazivao svoje dosadašnje utiske i iskustva, iskreno i mirno.

Fratar je odmah video da „mladi konzul“ nije gubio vreme u Travniku, nego da je sakupio mnogo podataka o zemlji i narodu, pa i o katolickom življu i radu fratara.

Obojica su se slagala da je život u Bosni neobicno težak i narod svih vera bedan i zaostao u svakom pogledu. Tražeci razloge i objašnjenja tome stanju, fratar je sve svodio na tursku vladavinu i tvrdio da nikakvog boljitka ne može da bude dok se ove zemlje ne oslobode turske sile i dok tursku vlast ne zameni hrišcanska. Defose nije hteo da se zadovolji tim tumacenjem, nego je tražio razloge i u hrišcanima samim. Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišcanskih podanika izvesne karakteristicne osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolecima nejdnake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg coveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i bice i ubuduce, velika prepreka napretku, rdavo naslede teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.

Defose nije krio da je iznenaden uporstvom kojim se u Bosni ne samo Turci nego i ljudi svih ostalih vera brane od svakog uticaja, pa i najboljeg, opiru svakoj novini, svakom napretku, pa i onom koji je moguc i pod sadašnjim prilikama i zavisi samo od njih. Dokazivao je svu štetnost te kineske ukocenosti, takvog zazidivanja od života.

-Kako je mogucno – pitao je Defose – da se ova zemlja smiri i sredi da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Cetiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadicu zemlje. Svaka od njih je iskljuciva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te cetiri grupe ima sedište svoga duhovnog života daleko, u tudem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se rada i umire. I svaka od njih samatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od ostale tri vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti nacinila najvecu vrlinu i svaka ocekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

Fratar ga je slušao sa osmejkom coveka koji smatra da zna stvari i nema potrebe da svoja znanja proverava ili proširuje. Ocigledno rešen da mu protivreci po svaku cenu, on je dokazivao da njegov narod, s obzirom na prilike u kojima se nalazi, može da živi i postoji samo ovakav kakav je, ako ne želi da se odrodi, izmetne i propadne.

Defose mu je odgovarao da jedan narod, ako pocne da usvaja zdraviji i razumniji nacin života, ne mora zato da se odrekne svoje vere i svojih svetinja. Po njegovom mišljenju upravo fratri bi mogli i morali da rade u tom pravcu.

-Eh, dragi gospodine, – govorio je fra Julijan sa onom koketerijom coveka koji brani konzervativne teze – eh, lako je vama govoriti o potrebi materjalnog napretka, i o zdravim uticajima, i kineskoj ukocenosti, ali da smo mi bili manje kruti i otvarali vrata raznim „zdravim uticajima“, danas bi se moji parohijani Pero i Anto zvali Mujo i Huso…

Andric  – Travnicka Hronika

There’s nothing left to die

What is terrible is not death but the lives people live or don’t live up until their death. They don’t honor their own lives, they piss on their lives. They shit them away. Dumb fuckers. They concentrate too much on fucking, movies, money, family, fucking. Their minds are full of cotton. They swallow God without thinking, they swallow country without thinking. Soon they forget how to think, they let others think for them. Their brains are stuffed with cotton. They look ugly, they talk ugly, they walk ugly. Play them the great music of the centuries and they can’t hear it. Most people’s deaths are a sham. There’s nothing left to die.

Charles Bukowski

Magla i mjesecina

Sve što je izvan dohvata naše ruke, sve što nije potpuno naše, s cim nismo srasli tako da postane isto što i mi, to je tude, nicije, ne štiti. To je kao vjetar, ništa, nemaš na cemu da stojiš, nizašto se ne držiš, ništa te ne drži, oci su ti prazne, srce ti je pusto, ostaje samo nemir.

Kako joj drago, rekao bi njegov otac. Širok joj svijet, otvoren put. Ne goni je, ne pokazuje prstom na vrata, sigurna je i ne strahuje da ce je otjerati, pa nema šta da cuva. Suviše joj je lijepo bilo, eto to je, a covjek je proklet, dobar je samo kad mu je rdavo. Kako joj drago. Žena je kao macka, ne veže se za covjeka, i ne treba žaliti ako ode.

Meša Selimovic

American Psycho

There are no more barriers to cross. All I have in common with the uncontrollable and the insane, the vicious and the evil, all the mayhem I have caused and my utter indifference toward it I have now surpassed. My pain is constant and sharp and I do not hope for a better world for anyone, in fact I want my pain to be inflicted on others. I want no one to escape, but even after admitting this there is no catharsis, my punishment continues to elude me and I gain no deeper knowledge of myself; no new knowledge can be extracted from my telling. This confession has meant nothing.

B. E. Ellis

Sve se izmijeni kad padne tama

Sve se izmijeni kad padne tama. Za grijeh nije ostavljeno jedno odredeno doba, ali je njegovo prirodno vrijeme noc (sad spavaju pametna mala i tupava velika djeca, i oni što stignu da svrše zlo za dana). l uvijek kad se ne vidi.
Eto, to smo postigli: potisnuli smo grijeh u nevidjelo, i ucinili ga mocnijim.
Prolazim utišanim gradom, cuje se samo dalek glas zurne, promaknu ponekad ljudske sjenke, nemirne kao obilježene duše, psi laju u mahalama, mjesecina je olovna, nijedna vrata se ne bi otvorila kad bih kriknuo makar i pred smrt, teško se zaustavljam u ovom casu što tece, sve se u meni otima prema onome što je bilo ili što ce biti, ali ne uspijevam da predem granice ove noci. Samo, osjecam je izdaleka, kao da sa brda gledam tužni predio, izvan njega sam a u njemu, izdvojen a obuhvacen. Sitno mi izgleda sve u ovom mome svijetu, mnoga rodenja što se dešavaju evo baš sada, mnoge smrti, mnoge ljubavi, mnoga zla. U mome svijetu, jer drugoga nema. Oko njega su sjenke i prazna mjesecina. Oko nas tiho kapanje vremena. U meni nemocna ravnodušnost i tišina bez života. Vidjela u meni nema, kao u nevjernicima.
Koji je to neznani grijeh zbog koga me kažnjavaš, moj Bože?

Meša Selimovic

Oslobodio se!

„Kad sam cuo da je umro, rekao sam u sebi: Oslobodio se!. Jer, ja sam ga dobro poznavao. Kod onih koji su ga poznavali slabo ili nikako, važio je kao vešt i snalažljiv covek, licemer i mudrica, a u stvari je bio neveža, smetenjak, koji zsataje na svakom koraku i okleva pred svakom odlukom, a kad se jednom odluci na nešto, izabere obicno najgore rešenje, i izvodi ga sporo i nespretno. Stvar je bila u tome što se on pred ljudima pravio hladnokrvnim i oštroumnim, isto kao što se zaista pametni i odlucni ljudi cesto prave neprakticnim sanjalicama. Ko bi ga video oanko sabrana, mirna i zamišljena, pomislio bi da on hladno i svesno sada razmišlja najkraci i najbolji put do cilja, a u stvari, on je u takvim trenucima obicno mislio o zadovoljenju svojih grubih culnih prohteva ili sitnih i samoživih ambicija i sujeta, a vrlo cesto samo o besmislu i bezvrednosti svih ljudskih ciljeva i napora. Frivolan duh i slab covek, koji nije poznavao ni sebe ni svet oko sebe i koji je organski bio nesposoban za ma kakav napredak u tom pogledu. Živeo je u zabludi o sebi nesvesno je varao i izneveravao sve one koji bi pokušali da se oslone na njega. I to ne zbog neke svoje lažljivosti ili zloce, nego jer se i sam varao. Bio je doživotni rob seksa i sujete, a bojao se i stide osvega što bi za zadovoljenje tih svojih strasti ipreduzimao. Ukratko, bio je covek koji mira ne nalazi dok god je živ, nego valjda posle smrti. Valjda. A to što je cesto izgledalo drukcije, cinilo je stvar samo još težom i gorom po njega i po ljude oko njega”.

Ivo Andric