Osveta

... April 29th, 2007 § 0 comments §

Neki seljak, kad je kosio na svojoj livadi travu, spazi jedno leglo (gnijezdo) lasice. U leglu spavahu goli mali lasici, ali sami bez svoje majke. Seljak se sagne i uzme leglo te ga prenese na drugo mjesto, da ga ne bi sa nepažnjom kakogod kosom utamanio. Seljak nastavi opet svoj rad sa kosom. Najedanput spazi, gdje ide lasica i približuje se svome mjestu, na kome je ostavila leglo sa mladijem. Seljak stane posmatrati, šta ce lasica raditi kad ne nade svoje leglo. Lasica došavši na ono mjesto, na kome je ostavila svoje mlade, vidje da joj je neko digao njezine drage lasice. Uzvrti se i pocne tražiti tamo amo svoje mlade, ali joj bi uzaludu traženje. Onda pocne gledati na svaku stranu stojeci na jednom mjestu; dok najedanput poleti i uspuže se uz jedno drvo o kome je bio ovješen istog seljaka jedan kabao (vedro) pun mlijeka. Stane na kabao te otruje sve mlijeko nekom travom. Dok je to ona cinila, seljak brzo uzme leglo sa lasicima i stavi ga na ono mjesto, odaklen ga je digao. Lasica kad side s drveta ode opet tražiti svoje drage lasice, i na radost njezinu nade svoje male, gole lasice. Omiluje ih i nahrani. Sad se lasica opet odvoji od mladijeh. Uspuže se ponovo na isto drvo, gdje visaše kabao pun mlijeka, i grizuci zubima duže vremena kanavu (konopac), kojom je bio privezan kabao, prekine je a kabao pane na zemlju iz koga se proli sve mlijeko.
Seljak, kad je vidio ovu mudrost ovako male životinje, rece: “Cini dobro ne samo ljudstvu, nego i životinji, pa ce ti biti dobro”. “Zlo cini, zlo ce te i snaci”. Životinja, pa i ona zna šta je “osveta”.

Aleksa Santic

Ovo je prava pozitivnost!

... April 25th, 2007 § 0 comments §

O, kada nista ne bih radio od lenosti! Gospode kako bih tada sebe postovao. Postovao bih sebe upravo zato sto sam u stanju makar da budem lenj. Imao bih makar jednu osobinu, bar prividno pozitivnu – osobinu u koju bih i sam verovao. Na pitanje: ko si? Odgovor: lenstnina; to bi bilo veoma prijatno cuti o sebi. Dakle, konkretno odredjen, znaci o meni se ima sta reci. “Lenstina!” – pa to je zvanje i poziv, to je karijera. Ne rugajte se, to je odista tako. Ja tada s pravom postajem clan najistaknutijeg kluba i bavim se time sto stalno postujem sebe….. ..I ja bih u tom slucaju izabrao sebi ovakvu karijeru : bio bi lenjivac i zdera, ali ne obican, vec, na primer, takav koji saoseca u svemu lepom I uzvisenom……. Pronasao bi odmah odgovarajuce zanimanje, I to: da pijem u zdravlje svega lepog i uzvisenog. Ja bih u svakom slucaju trazio povod da prvo prolijem suzu u pehar, a zatim da ga ispijem za sve lepo I uzviseno; u najodvratnijem i nesumljivom djubretu pronasao bih lepo i uzviseno…. ..I takav bih trbuh pustio i trostruki podvaljak zaradio, I dobio tako crven nos da bi svaki prolaznik kazao gledajuci me : “e, ovo je plus! Ovo je prava pozitivnost!” Mislite sta hocete, gospodo, ali takve pohvale je ipak prijatno cuti u nasem negativnom veku.

Dostojevski – Zapisi iz podzemlja

Pravo ispred sebe daleko se ne stize

... April 24th, 2007 § 1 comment §

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim odakle je dosao. Mali princ, koji mi je postavljao mnogo pitanja, kao da nikad nije cuo moja. Reci izgovorene slucajno, malo-pomalo su mi sve otkrile. Tako, kad je prvi put spazio moj avion (necu da crtam svoj avion, te je isuvise tezak crtez za mene) on me upita:
-Kakva je to stvar?
-To nije stvar. To leti. To je avion. To je moj avion.
Bio sam ponosan da mu ispricam kako letim. Tada on uzviknu:
-Kako! Ti si pao sa neba!
-Da, priznadoh skromno.
-O! Kako je to cudno…
I mali princ se nasmeja grohotom, sto me je mnogo naljutilo. Zelim da ljudi ozbiljno shvataju moje neprilike. Zatim on nastavi:
-Znaci da i ti dolazis sa neba! Sa koje si planete?
Tracak svetlosti kao da osvetli tajnu njegovog prisustva, te ga upitah iznenada:
-Ti, dakle, dolazis sa neke druge planete?
Ali on ne odgovori. Klimao je lagano glavom gledajuci moj avion:
-Da, zbilja, u ovome nisi mogao doci iz velike daljine…
I on utonu u sanjarenje koje potraja dugo. Zatim, izvadi iz dzepa moju ovcu i predade se posmatranju svoga blaga.
Mozete zamisliti koliko je radoznalosti probudilo u meni to polupoverljivo saopstenje o “drugim planetama”. Nastojao sam da o tome saznam sto vise:
-Odakle dolazis, malisa? Gde je to “kod tebe”? Kuda hoces da odneses moju ovcu?
On mi odgovori posle dubokog cutanja:
-Kutija koja si mi dao ima tu dobru stranu sto moze nocu da joj posluzi kao kuca.
-Naravno. I ako si dobar, dobices i konopac da je danju vezes. I kocic.
Izgleda da je taj predlog zgranuo malog princa:
-Da je vezem? Kakva cudna misao!
-Ali ako je ne vezes, odlutace, pa ce se izgubiti…
Moj prijatelj prasnu u smeh:
-Ali kud hoces da odluta?
-Ma kud. Pravo ispred sebe…
Tada mali princ primeti ozbiljno:
-Nista ne mari, kod mene je sve tako malo!
I sa malo tuge, mozda, dodade:
-Pravo ispred sebe daleko se ne stize

Antoan de Saint-Exupery
Mali Princ

Lagano umire

... April 23rd, 2007 § 0 comments §

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne cita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoc.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajuci sebi svaki dan ista ogranicenja,onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuduje odenuti u novu boju,onaj koji ne prica sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u ocima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreci svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji nece dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobegne od smislenih saveta…….
Živi danas, ucini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srecan!

Pablo Neruda

Umetnost dokolice

... April 22nd, 2007 § 0 comments §

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih casova u kojima nema nacina da pobegneš od samog sebe. tobom ce zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obicno, ispricaš. Onome ko je u tudini, pred oci izlaze kuca i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije decacke dane, sobe i stepeništa na kojima se cula graja njegovih decackih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u ocima. Pruža ruku i uzalud ocekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati cine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao srecu koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tud ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom recju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i cudno te gledaju mirnim ocima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U našem užurbanom i neosetljivom životu zacudujuce je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u život, ali to uvek prate nemiri i mucenja.
Vrednost ovakvih budnih noci je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dode do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrašujuce, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Herman Hese

Secanja, snovi, razmisljanja

... April 19th, 2007 § 1 comment §

Ja sam takodjer posedovao arhaicnu prirodu, koja je kod mene povezana sa – ne uvek prijatnim – darom da ljude i stvari vidim kakve uistinu jesu. Mogu da dopustim da me obmanjuju odavde do vecnosti kada nesto ne zelim da vidim, a da u dubini duse ipak sasvim dobro znam kako stvari stoje….
Otkrio sam da siromastvo ne predstavlja hendikep i da je daleko od toga da bude osnovni razlog za patnju; da sinovi bogatasa doista ne uzivaju nikakvu prednost nad siromasnim i lose obucenim decacima. Postojali su daleko dublji razlozi za srecu i nesrecu od necijeg materijalnog bogatstva…..
Mozemo da provedemo celi zivot u uverenju kako sledimo vlastite ciljeve, a da nikada ne otkrijemo kako, najvecim delom, predstavljamo statiste na pozornici sveta. Postoje cinjenice koje, iako nam nisu poznate, ipak uticu na nase zivote, utoliko vise ukoliko su ovi nesvesni….
Cesto se desava da su zene koje u sustini ne vole svoje muzeve ljubomorne, i da unistavaju njihova prijateljstva. One zele da suprug pripada jedino njima zato sto mu same ne pripadaju. Srz svake ljubomore jeste nedostatak ljubavi.

K.G.Jung – Secanja, snovi, razmisljanja

Koliko puta u zivotu jedemo tudje piskote…

... April 19th, 2007 § 3 comments §

Jedna devojka čekala je let na aerodromu. Kako se čekanje produžilo, kupila je knjigu da bi joj vreme brže prošlo, kupila je takođe i kesicu piskota. Sela je u čekaonicu, kako bi čitala u miru.
Pored nje smestio se čovek koji je takođe počeo čitati svoju reviju.
Ona je mirno čitala i uzela jedan keks iz kesice. Čovek pored nje je takođe uzeo keks iz iste kesice. To ju je uznemirilo, ali nije rekla ni reč. Pomislila je: Kako je besraman! Da sam barem odlučnija opalila bih mu šamar da bi to zapamtio za čitav život.

Svaki put kad bi uzela keks iz kesice i on bi uzeo jedan. Bila je tako ogorčena, da uopste nije znala šta da učini. Na kraju je u kesici ostao još jedan keks, pomislila je: Šta će sad učiniti taj bezobraznik? Čovek je prepolovo zadnji keks na dva dela i ponudio joj polovinu. To je bilo previše! Pobesnela je, zatvorila knjigu i otišla u prostor za ukrcavanje.
Kada se u avionu, već smirena, udobno smestila u svom sedistu, otvorila je torbu i sa čuđenjem ugledala još zatvorenu kesicu piskota. Onda se postidela kada je uvidela svoju zabludu.
Čovek je s njom podelio svoje piskote, ali nije bio ni besan, ni uznemiren poput nje, koja je bila uverena da je on taj koji jede njene piskote. Sada više nije bilo vremena za objašnjenje niti za izvinjenje.
Koliko puta u životu jedemo tuđe piskote, a da toga nismo svesni…?

Hvala jednoj Vanji 

To je ljubav

... April 18th, 2007 § 0 comments §

To je ljubav. Pokusacu da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strasnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Cemu moji talismani: bavljenje knjizevnoscu, nepouzdana erudicija, ucenje reci koje je koristio ostri sever da opeva svoja mora i svoje maceve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obicne stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratnicke seni predaka, bezvremena noc, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
vec se vrc razbija na izvoru, vec covek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, vec znam, ljubav: nemir i olaksanje kad cujem tvoj glas, cekanje i secanje, uzas zivljenja u buducnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradzbinama.
Ima jedan ulicni ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
vojske me vec opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne zene me odaje.
Boli me jedna zena svuda po telu.

Horhe Luis Borhes – Pretnja

Par Duskovih misli…

... April 18th, 2007 § 0 comments §

Niko ne moze biti placen samo za to sto voli svoju zemlju.
Ta se ljubav, valjda, podrazuma.
U takvoj zabludi mogu ziveti samo oni koji ne znaju zbog cega bi inace mogli biti placeni.
Ako zelite da uvek budete u pravu, morate cesto menjati misljenje.

Neki ljudi imaju dobra kola a losu decu.
Sve sto je dobro napravili su im drugi.
Podizite sebi spomenike za zivota.
Neka vam bude najmanji a ne najveci onaj spomenik na groblju.
Dajte mi dobro dete pa cete videti kakav sam ja otac.
Neko je sinoc susio opranu kosu na sveci.
Legao je i stavio svecu vise glave.
A neko drugi pomislio je da je umro i pokusao da mu izvuce novcanik.
Kakav je ko, lakse cemo videti u mraku nego na svetlosti.
Hoce li skoro taj beogradski metro?
Mnogi Beogradjani su vec pod zemljom i cekaju.

Dusan Radovic

Život ratnika nikako ne može biti hladan

... April 16th, 2007 § 0 comments §

‚‚Život ratnika nikako ne može biti hladan, usamljenicki i lišen osecanja, jer se zasniva na njegovoj ljubavi, odanosti i požrtvovanju prema njemu najmilijem. A ko je to, zapitacete, njemu najmiliji?…
‚‚Henarova ljubav, to je ovaj svet. Malocas je grlio ovu ogromnu zemlju, ali buduci da je tako mali, mogao je jedino da pliva po njoj. No zemlja zna da je Henaro voli i zato mu posvecuje pažnju. Zbog toga je Henarov život ispunjen do vrha i zato ce, ma gde bio, on biti pun. Henaro luta stazama svoje ljubavi i, magde bio, on je celovit.
Don Huan je cucnuo ispred nas. Nežno je pomilovao zemlju.
‚‚Ona je ta izuzetna ljubav dvojice ratnika‚‚ rece on. ‚‚Ova zemlja, ovaj svet. Za ratnika nema vece ljubavi….Jedino ako voli ovu zemlju s nepokolebljivom ljubavlju, covek se može rešiti svoje tuge‚‚ rece don Huan. ‚‚Ratnik je uvek radostan, zato što je njegova ljubav nepromenljiva i što ga njegova najmilija, ova zemlja, grli i daruje mu nepojmljive poklone. Tuga pripada samo onima što mrze nju koja pruža utocište njihovom bicu.‚‚
Don Huan ponovo nežno pomilova zemlju.
‚‚Ovo divno bice, koje je živo u u svim svojim najskrivenijim kucima i koje razume svako osecanje, umirilo me, izlecilo moj bol, a kad sam konacno potpuno shvatio da ga volim, naucilo me da budem slobodan.‚‚
Zacutao je. Tišina oko nas bila je zastrašujuca. Vetar je tiho zviždao i odnekud iz daljine donosio lavež usamljenog psa.
‚‚Oslušni taj lavež‚‚, nastavi don Huan. ‚‚ To je nacin na koji mi moja voljena zemlja pomaže da ti sad iznesem poslednje što imam da ti kažem. To lajanje je nešto najtužnije što covek može da cuje. Taj pseci lavež je sneni glas nekog coveka‚‚, rece don Huan. ‚‚Dolazi od neke kuce u onoj dolini prema jugu. To covek kroz lavež svog psa, buduci da su združeni u robovanju za ceo život, urla svoju tugu, svoju dosadu. Moli smrt da mu dodje i oslobodi ga teških i mukotrpnih okova života…Taj lavež i samoca koju on stvara govore o osecanjima ljudi‚‚ nastavi on. ‚‚Ljudi ciji je život bio kao jedno nedeljno popodne, popodne koje, sve u svemu, nije bilo bedno, ali zato vruce, dosadno i neprijatno. Znojili su se i mnogo nervirali oko sitnica. Nisu znali kuda da idu, šta da rade. Njih je to popodne ostavilo jedino sa secanjem na tricava uzrujavanja i jednolicnost, i onda se primaklo kraju; vec se spustila noc.‚‚
Protivotrov tom otrovu jeste u njoj‚‚, rece don Huan milujuci zemlju. ‚‚Objašnjenje vraceva ne može nikako osloboditi dušu. Uzmimo vas dvojicu. Dobili ste objašnjenje vraceva, ali to što ga znate, uopšte ne menja stvar. Usamljeniji ste više nego ikad, jer bez nepokolebljive ljubavi prema bicu koje vam pruža svoje okrilje, samoca je usamljenost.
Jedino ljubav prema tom velicanstvenom bicu može osloboditi ratnikov duh; a sloboda je radost, sposobnost, i prepuštanje uprkos tome što joj se covek suprostavlja. To je poslednja lekcija…

don Huan

Prijateljstvo

... April 16th, 2007 § 47 comments §

Sad sam shvatio: to je prijateljstvo,ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste,to ne može,jer zavisi od nas Ne mogu da mu kažem : budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, bicu ti prijatelj.
Ali, bilo ovako ili onako,u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban,što nisam zamjerio nicemu ma šta da je rekao ili ucinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.
Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.
Pa ipak to cinim, makar samo zato da još jednom pomenem covjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom,kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira,ono biva ko zna zbog cega kao ljubav… A ništa ja nisam poklonio tebi vec sebi…

Mehmed Mesa Selimovic

Samo deca znaju sta zele

... April 15th, 2007 § 0 comments §

-Dobar dan, rece mali princ.
-Dobar dan, odgovori skretnicar.
-Sta to radis? upita ga mali princ.
-Odabiram putnike, po sveznjevima od hiljadu, odgovori skretnicar. Ispracam vozove koji ih odnose cas na desnu stranu, cas na levu.
Jedan osvetljeni brzi voz, tutnjeci kao grmljavina, zatrese skretnicarevu kucicu.
-Prilicno se zure, rece mali princ. Za cim jure?
-To ne zna cak ni masinovoda, rece skretnicar.
I zatutnja, u suprotnom pravcu, drugi osvetljeni brzi voz.
-Zar se vec vracaju? upita mali princ.
-To nisu isti, rece skretnicar. To je razmena.
-Nisu bili zadovoljni tamo gde su bili?
-Covek nikad nije zadovoljan tamo gde je, rece skretnicar.
I zagrme treci osvetljeni brzi voz.
-Da li to oni gone one prve putnike? upita mali princ.
-Ne gone oni nikoga, rece skretnicar. Oni unutra spavaju ili zevaju. Samo deca pilje kroz prozor.
-Samo deca znaju sta zele, rece mali princ. Ona gube vreme oko jedne lutke od krpa, koja im postaje veoma vazna, i ako im je neko oduzme, ona placu…
-Srecni su, rece skretnicar.

Antoan de Saint-Exupery
Mali Princ

Gde sam ja to?

Trenutno pregledate arhivu April, 2007 za Citati i po neka priča.