Gore u pustoši svako godišnje doba ima svoja cudesa, ali stalni su i nepromenljivi tamni, beskrajni zvuci neba i zemlje, opkoljenost sa svih strana, mrak šume, ugodnost drveca. Sve je meko i teško u isti mah, nijedna misao nije tu nemoguca. Severno od Selanro nalazilo se neko sasvim malo jezero, barica jedna, ne veca od obicnog akvarija. Tamo su se koprcale sicušne ribice, koje nikako nisu rasle; živele su i umirale i nisu bile ni za šta, Bože moj, baš ni za šta! Jedne veceri stajala je tako Inger i osluškivala da li ce cuti klepetuše. Nije ništa cula, svugde oko nje vladala je potpuna tišina, ali odjednom je zacula neku pesmu iz akvarija. Bila je vrlo slabacka i skoro necujna, kao da zamire. To je bila pesma sicušnih ribica.
Položaj Selanro je bio vrlo povoljan i stanovnici su svake jeseni i proleca mogli videti divlje guske kako lete preko pustoši, i cuti im krikove i primamljivanje gore u vazduhu; zvucalo je to kao zbrkani govor. I onda bi izgledalo kao da se svet ukocio, sve dok povorka ne bi prošla. Nije li u tim trenucima obuzimala ljude neka vrsta slabosti? Opet bi legli na posao, ali bi najpre duboko udahnuli, - bio ih je dodirnuo dah sa onoga sveta.
Velika cudesa opkoljavala su ih u svako doba. Zimi zvezde, a i severna svetlost, rasplamtelo obzorje, požar gore kod Boga. S vremena na vreme, ne cesto, i ne obicno, ali s vremena na vreme culi bi i gde grmi. Bivalo je to najviše s jeseni, postalo bi tad najednom i mracno i svecano i za ljude i za životinje. Stoka koja bi pasla na obližnjoj livadi, skupila bi se i ostala tako zbijena. Šta to sluša? Ne ocekuje li kraj? I šta cekaju ljudi u svoj toj pustoši stojeci oborene glave dok grmljavina tutnji?
Prolece, - da, sama brzina i raspusnost i ushit; ali jesen! Ona je u ljudima stvarala drukcije raspoloženje. Tada bi se cesto plašili u mraku, pribegavali vecernjoj molitvi, postajali vidoviti i culi predznake. Ponekad bi, u kakav jesenji dan, izišli da nešto doteraju kuci, muškarci možda drva, a žene stoku, koja je sad kao luda tražila i jela gljive, - i vracali bi se u srcu ispunjeni tajanstvenim stvarima. Da li su nehotice nagazili mrava i utisnuli mu zadnji deo tela u stazu, tako da mu se prednji nije više mogao otkinuti? Ili su se suviše približili gnezdu alpijske kokoši, pa je kvocka sikcuci poletela na njih? Pa cak ni veliki vrganji nisu bili bez nekog osobenog znacaja. Covek se ukoci i prebledi kad ih samo i pogleda. Vrganj niti cveta niti se mice s mesta, ali ima nešto u njemu što savladuje, neman je on, lici na pluca koja, gola i neodevena telom, žive svojim posebnim životom.
Knut Hamsun
February 25th, 2007 | Mental notes, Zivot - online, Emotions | 460 words | No comments
