Niko nikada ne pomislja da ce se zateci s pokojnicom u narucju i da vise nece videti lice cije pak ime pamti.Niko nikad ne pomislja da ce iko umreti u najnezgodnijem trenutku,iako se to upravo sve vreme desava,nego mislimo da niko nece nepredvidjeno umreti pored nas.Cesto se prikrivaju cinjenice ili okolnosti;i zive,a i onoga ko umre-ako stigne da shvati-neretko je sramota od oblika moguce smrti i njenih vidova,takodje i od uzroka.
Pokvarene skoljke,cigareta upaljena dok se tone u san koja pali carsave,ili jos gore,vunu nekog cebeta;okliznuce pod tusem-potiljak-a vrata kupatila zakljucana,grom koji obara stablo u sirokoj aveniji a to stablo prilikom pada gnjeciili odrubljuje glavu slucajnog prolaznika,mozda nekog stranca;umreti u soknama ili u berbernici sa velikom portiklom oko vrata,ili u javnoj kuci ili kod zubara;ili dok covek jede ribu pa se zadavi koscicom,umreti od zagrcnutosti poput dece cija majka nije tu da im stavi prst u grlo i spase ih;umreti na pola brijanja,s jednim obrazom punim sapunice,a bradom za vjeki vjekov vec nejednakom ako niko ne primeti pa iz samilosti dovrsi posao;a da i ne govorimo o najnedolicnijim trenucima postojanja,o onim najskrovitijim,o onima o kojima se i ne govori izuzev u pubertetu jer izvan njega vise nema izgovora,mada ima i onih koji ih se doticu ne bi li izvalili neku duhovitost koja nikad nije duhovita.
Ali ma smrt je jeziva,kaze se za neke smrti;ali ma smrt je smejurija,takodje se kaze sred kikotanja.
Kikotanje potice otuda sto se govori o konacno upokojenom neprijatelju ili o nekome veoma udaljenom,o nekome ko nam se zamerio ili ko odavno boravi u proslosti,o nekom rimskom caru,o nekom cukundedi,ili pak o nekom mocniku u cijoj se rogobatnoj smrti jedino vidi jos uvek zilava,jos uvek ljudska pravda koju u sustini prizeljkujemo svima pa i nama samima.
Kako se radujem toj smrti kako mi je zao zbog nje,kako je slavim.Ponekad je za smejanje dovoljno da pokojnik bude neznanac o cijem neizostavno smesnom udesu citamo iz novina,jadnicak, kaze se kroz smeh,smrt kao prikazivanje ili predstava onoga o kome je vest ,price koje se pricaju ili citaju ili cuju dozivljene kao pozoriste,uvek ima neki stepen nestvarnosti u onome o cemu nas obavestavaju,kao da se nikad nista ne desava do kraja,cak ni ono sto nam se desava a ne zaboravljamo.
Cak ni ono sto zaboravljamo.

‘’Sutra u boju misli na mene'’
Xavijer Marijas

February 23rd, 2007 | Mental notes, Sociopatologija | 375 words | No comments

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic života, moguce je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumljivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, vec po onom što znace. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo 60 sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore i kako bih uživao u sladoledu od cokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadic života, oblacio bih se jednostavno, izlagao se potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i cekao da izgreje Sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruže suzama da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica. Bože moj, kada bih imao jedan komadic života. Ne bih pustio da prode ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poducavao da smrt ne dolazi sa starošcu, vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi… Naucio sam da citav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nažalost poceti da umirem…

Gabrijel Garsija Markes

February 20th, 2007 | Mental notes, Sociopatologija | 360 words | 1 comment