Ovoga puta nije mu bilo spasa: bio je to treci udar. Iz noci u noc sam prolazio pored te kuce (bio je raspust) i pazljivo promatrao osvetljeno prozorsko okno: a iz noci u noc sam ga zaticao osvetljenog na isti nacin, slabo i ravnomerno. Da je umro, mislio sam, video bih odsjaj sveca na zatamnjenim zastorima, jer sam znao da dve svece moraju biti postavljene pored glave pokojnika. Cesto mi je govorio:”Necu ja jos dugo na ovome svetu”, a ja sam mislio da tek tako prica. Sada znam da je govorio istinu. Svake noci, kada bih pogledao u prozor, tiho bih sam sebi izgovorio rec - paraliza. Uvek mi je cudno zvucala u usima, kao i rec gnomon kod Euklida i rec simonija u katehezisu. Sada mi je zvucala kao ime nekog zlog i gresnog bica. Ispunjavala me je strahom, a ipak sam ceznuo da joj se priblizim i posmatram njeno razorno dejstvo…
…Zeleo sam da udjem i da ga pogledam, ali nisam imao hrabrosti da zakucam. Otisao sam lagano suncanom stranom ulice, citajuci u prolazu pozorisne oglase po izlozima. Izgledalo mi je cudno da ni ja ni taj dan nismo bili raspolozeni za zalost, pa sam se cak i naljutio kada sam u sebi otkrio osecanje slobode - kao da sam se njegovom smrcu necega oslobodio. Studirao je na Irskom seminaru u Rimu i ucio me da pravilno izgovaram latinski. Pricao mi je price o katakombama i Napoleonu i objasnio mi znacenje raznih obreda Sluzbe i odezdi koje su svestenici nosili. Ponekad se zabavljao postavljajuci mi teska pitanja, pitajuci me sta bi covek trebalo da ucini u ovoj ili onoj prilici, ili da li je tamo neki greh smrtan ili oprostiv, ili su to samo nedostaci. Njegova pitanja su mi pokazivala koliko su slozene i tajanstvene bile pojedine institucije Crkve, za koje sam ja smatrao uvek da su najprostije cinjenice. Duznosti svestenika prema tajnosti ispovesti i pricescu izgledale su mi tako ozbiljne da sam se pitao kako uopste bilo ko moze da smogne toliko hrabrosti u sebi te da ih se prihvati; a nisam se ni iznenadio kada mi je rekao da su pojedine knjige, koje objasnjavaju sva ta komplikovana pitanja i koje su napisali crkveni oci, debele kao Postanski Imenik i stampane tako gusto kao sudski oglasi po novinama. Kada sam mislio o tome, cesto nisam mogao da pronadjem nikakav odgovor, ili tek neki glupav i manjkav, na sta bi se se on osmehnuo i dva-tri puta klimnuo glavom. Ponekad bi me preslisao sva otpevavanja na Sluzbu, koja me je treao da ucim napamet, i dok sam ih mrmljao, zamisljeno se osmehivao i klimao glavom; povremeno bi uguravao gomilice duvana u obe nozdrve naizmenicno. Kada bi se osmehnuo, otkrivao je velike pozutele zube, dok mu je jezik lezao na donjoj usni - navika zbog koje sam se osecao nelagodno u pocetku naseg poznanstva, pre nego sto sam ga dobro upoznao.
James Joyce
March 22nd, 2007 | Mental notes, Sociopatologija | 483 words | 1 comment
