Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih casova u kojima nema nacina da pobegneš od samog sebe. tobom ce zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obicno, ispricaš. Onome ko je u tudini, pred oci izlaze kuca i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije decacke dane, sobe i stepeništa na kojima se cula graja njegovih decackih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u ocima. Pruža ruku i uzalud ocekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati cine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao srecu koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tud ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom recju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i cudno te gledaju mirnim ocima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U našem užurbanom i neosetljivom životu zacudujuce je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u život, ali to uvek prate nemiri i mucenja.
Vrednost ovakvih budnih noci je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dode do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrašujuce, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Herman Hese

April 22nd, 2007 | Mental notes, Mi i oni | 309 words | No comments

Jedna devojka čekala je let na aerodromu. Kako se čekanje produžilo, kupila je knjigu da bi joj vreme brže prošlo, kupila je takođe i kesicu piskota. Sela je u čekaonicu, kako bi čitala u miru.
Pored nje smestio se čovek koji je takođe počeo čitati svoju reviju.
Ona je mirno čitala i uzela jedan keks iz kesice. Čovek pored nje je takođe uzeo keks iz iste kesice. To ju je uznemirilo, ali nije rekla ni reč. Pomislila je: Kako je besraman! Da sam barem odlučnija opalila bih mu šamar da bi to zapamtio za čitav život.

Svaki put kad bi uzela keks iz kesice i on bi uzeo jedan. Bila je tako ogorčena, da uopste nije znala šta da učini. Na kraju je u kesici ostao još jedan keks, pomislila je: Šta će sad učiniti taj bezobraznik? Čovek je prepolovo zadnji keks na dva dela i ponudio joj polovinu. To je bilo previše! Pobesnela je, zatvorila knjigu i otišla u prostor za ukrcavanje.
Kada se u avionu, već smirena, udobno smestila u svom sedistu, otvorila je torbu i sa čuđenjem ugledala još zatvorenu kesicu piskota. Onda se postidela kada je uvidela svoju zabludu.
Čovek je s njom podelio svoje piskote, ali nije bio ni besan, ni uznemiren poput nje, koja je bila uverena da je on taj koji jede njene piskote. Sada više nije bilo vremena za objašnjenje niti za izvinjenje.
Koliko puta u životu jedemo tuđe piskote, a da toga nismo svesni…?

Hvala jednoj Vanji 

April 19th, 2007 | Mental notes, Mi i oni | 239 words | 2 comments