Citati i po neka priča » Emocije http://www.ivanminic.com Riznica misli kojih se vredi setiti... Sun, 25 Jul 2010 21:39:30 +0000 en hourly 1 http://wordpress.org/?v=3.0 Novi naziv, dizajn… stara priča. http://www.ivanminic.com/607-novi-naziv-dizajn-stara-prica/ http://www.ivanminic.com/607-novi-naziv-dizajn-stara-prica/#comments Fri, 24 Jul 2009 22:57:24 +0000 Ivan Minic http://www.ivanminic.com/?p=607 Već duže vreme, mnogi ljudi me mole da malo sredim i uredim ovo moje ćoše koje, popularno nazvano blog. Ovo mestašce koristio sam, i ubuduće ću koristiti da neke lepe misli i odlomke otrgnem od zaborava… da nekoga inspirišem… podsetim na nešto čega se vredi sećati.
Elem… potrudio sam se da barem malo ovo mestašce uredim, a njegova koncepcija neće se značajno menjati… Biče sitnijih promena, sa tehničke strane, u budućnosti, ali krupnih rezova neće.
Do nekog drugog vremena, kada možda budem imao više prilike da se posvetim pisanju.

]]> http://www.ivanminic.com/607-novi-naziv-dizajn-stara-prica/feed/ 1 Nove lampe za stare http://www.ivanminic.com/351-nove-lampe-za-stare/ http://www.ivanminic.com/351-nove-lampe-za-stare/#comments Mon, 31 Dec 2007 16:14:21 +0000 Ivan Minic http://www.ivanminic.com/2007/12/31/nove-lampe-za-stare/ Sedim…
Pokusavam da se setim sta se za ovih 360+ dana desilo…
Mnogo podeljenih emocija…
Izgubio sam nekoliko dragih ljudi…
Upoznao nekoliko predivnih da zalece bol…
Ocuvao i produbio prijateljstva…
Na profesionalnom planu vrlo lepo napravio…
Presao u supertesku kategoriju kada je borba za bolje sutra u pitanju…
Video i cuo neke vazne ljude nakon mnogo vremena…
Poceo da se ozbiljnije rvem sa birokratijom…
Shvatio da mi se umece pripovedanja primecuje samo u tragovima… Nekad bilo, sad se spominjalo…

Ova 2007. nije bila tako losa…
Ipak, 2008. mora biti bolja…
Na meni ostaje da uradim sve sto mogu da to i bude tako…

Krecemo veceras, pa dokle stignemo…

Hvala dragi prijatelji i kolege za sve lepe trenutke u prosloj godini…
I kada sve prodje, takve stvari cu pamtiti…

]]> http://www.ivanminic.com/351-nove-lampe-za-stare/feed/ 0 Boze, kako su ljudi nesrecni. http://www.ivanminic.com/230-boze-kako-su-ljudi-nesrecni/ http://www.ivanminic.com/230-boze-kako-su-ljudi-nesrecni/#comments Sat, 04 Aug 2007 00:00:55 +0000 Ivan Minic http://www.ivanminic.com/2007/08/04/boze-kako-su-ljudi-nesrecni/ Prvi put sam sve ovo ispricao jednoj djevojci, i prvi put ovako, u nekoj vezi, od pocetka do kraja. Tako sam i sam sebi slozio razloznu pricu, koja se dotle gubila u komesanju odvojenih dijelova, u magli zebnje, u nekom zbivanju van vremena, mozda i izvan nekog odredjenog smisla, kao tezak san koji ne mogu ni da prihvatim ni da odbacim. A zasto bas njoj, i zasto o ovome, nisam mogao ni sam sebi objasniti. Ucinilo mi se da zna slusati, razumjeti svakako nece, a slusanje je vaznije od razumijevanja.
Iskustvo me naucilo da ono sto se ne moze objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe mozes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, tesko izrecivim osjecanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bjezi u omaglicu, u opijenost koja ne trazi smisao. Drugome je neophodna tacna rijec, zato je i trazis, osjecas da je negdje u tebi, i lovis je, nju ili njenu sjenku, prepoznajes je na tudjem licu, u tudjem pogledu, kad pocne da shvata. Slusalac je babica u teskom porodjaju rijeci. Ili nesto jos vaznije. Ako taj drugi zeli da razumije.
A ona je zeljela, i vise nego sto sam se nadao. Dok sam pricao, s njenog lica je nestalo vedrog izraza, koji me mozda i naveo na neocekivani razgovor, a zamijenilo ga nesto nenadno zrelo, i tuzno. Rekla je samo: – Boze, kako su ljudi nesrecni.

Mesa Selimovic

]]> http://www.ivanminic.com/230-boze-kako-su-ljudi-nesrecni/feed/ 1 Moram i ja dodati jos nesto njegovo.. http://www.ivanminic.com/215-moram-i-ja-dodati-jos-nesto-njegovo/ http://www.ivanminic.com/215-moram-i-ja-dodati-jos-nesto-njegovo/#comments Sun, 22 Jul 2007 13:12:37 +0000 Ivan Minic http://www.ivanminic.com/2007/07/22/moram-i-ja-dodati-jos-nesto-njegovo/ Pa nista…..
Moram i ja dodati jos nesto njegovo..

Do pepela se i stize jedino preko vatre…
Nema tih reci koje mogu nadomestiti sibanje godina u lice,ni od najbolje price ne moze se isplesti mreza za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan,jedan ili pola dva,i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce…
I onda ce znati…
Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije…
Uzdahnuce,predosecam?
Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu,kao odraz udaljenih zvezda na vodi…
Bice sama,nadam se?
Jer,tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina…
Da…
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Stedeci se…
Uceci se kako cu najbolje voleti nju…
Kada je konacno nadjem…

Jedan od onih zivota, Balasevic

]]> http://www.ivanminic.com/215-moram-i-ja-dodati-jos-nesto-njegovo/feed/ 0 Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli. http://www.ivanminic.com/201-ima-u-dusi-mojoj-oziljak-koji-samo-u-snu-boli/ http://www.ivanminic.com/201-ima-u-dusi-mojoj-oziljak-koji-samo-u-snu-boli/#comments Mon, 09 Jul 2007 20:35:33 +0000 Ivan Minic http://www.ivanminic.com/2007/07/09/ima-u-dusi-mojoj-oziljak-koji-samo-u-snu-boli/ I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu…“. Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali… umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle… nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane; „ljubim te“, „mislim na tebe“, „nedostajes mi“. Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine… Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime. Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine… I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo… vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi… blistavih… slanih…

Desanka Maksimovic

]]> http://www.ivanminic.com/201-ima-u-dusi-mojoj-oziljak-koji-samo-u-snu-boli/feed/ 1