Kao da je nasao i poznao nesto znano i davno izgubljeno, kajmakam je zastao pred tom lepotom. Zagasita belina koze sakrivala je potpuno mocni krvotok, i samo se u ostroj crti, naglo, bez najmanjeg prelaza, prelamala u tamnu rumen usana ili se polako pretvarala u jedva primetno rumenilo oko nokata i oko uha. Celo to veliko skladno telo, svecano u svom miru, sporo u pokretima kao da je zamisljeno samo o sebi, bez zelje i potrebe da se ravna prema drugima, kao bogata carevina: dovoljna sama sebi, nema sta da sakriva i nema potrebe da ma sta pokazuje, zivi u cutanju i prezire tudju potrebu za govorom…
Jelena, zena koje nema – Ivo Andric
