“Pogledaj me, Marijam.” Marijam ju je nevoljno poslušala. Nana je rekla: “Upamti to sada, i upamti dobro. Kao što igla kompasa pokazuje na sever, muškarcev prst, kad optužuje, uvek nade neku ženu. Uvek. Dobro to upamti, Marijam.”
“Da uci? Šta da uci, mula-sahibe?” upitala je Nana oštro. “Šta to ima da se uci?” Ošinula je Marijam pogledom. Marijam se zagledala u šake. “Kakva svrha od školovanja devojke kao što si ti? To ti je kao da se cisti pljuvaonica. A u tim školama ionako ništa korisno neceš nauciti. Postoji samo jedno, jedno jedino što treba nekome kao što smo ti i ja, a to se ne uci u školi. Pogledaj me.” “Ne bi trebalo tako da govoriš pred njom, dete moje”, rekao je Mula Fejzulah. “Pogledaj me.” Marijam ju je poslušala.
“Samo jedno. A to je: tahamul. Trpljenje.”
Muško srce ti je jadna, jadna stvar, Marijam. Nije kao majcina utroba. Nece da krvari, nece da se rastegne da ti napravi mesta. Jedino te ja volim, i niko više. Ja sam sve što imaš na ovom svetu, Marijam, i kada mene ne bude bilo, neceš imati ništa. Ništa! Jer si I sama ništa!” Onda je probala da joj izazove grižu savesti.
Haled Hoseini – Hiljade zlatnih sunaca
