“Narcis: “Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, vec da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.”
“Ah, sve je nerazumljivo i u suštini tužno, iako je i lepo. Ništa se ne zna. Živi se tako i ide po zemlji, ili se jaše kroz šume, a poneke stvari gledaju coveka sa tolikim ocekivanjem i obecavanjem, tako bude cešcnju: neka zvezda uvece, neki plavi zvoncic, neko jezero zeleno od ševara, oci nekog coveka ili neke krave, i ponekad se cini kao da se istog trenutka mora desiti nešto dotle nevidjeno, a ipak odavno priželjkivano, kao da sa svega mora spasti koprena; ali onda to prolazi, i ništa se ne zbiva, i zagonetka se ne rešava niti iskrsava tajna carolija, i na koncu ostariš i izgledaš prevejan kao otac Anselmo ili mudar kao opat Danijel, a možda ni tada još ništa ne znaš i dalje jednako cekaš i osluškuješ.”
“Misticari su, ukratko i pomalo grubo receno, oni mislioci koji ne mogu da se oslobode predstava, dakle uopšte nisu mislioci. Oni su potajni umetnici: pesnici bez stihova, slikari bez kicice, muzicari bez tonova. Medju njima ima veoma darovitih i plementih duhova, ali oni su svi, bez izuzetka, nesrecni ljudi. I ti si mogao da postaneš takav. Umesto toga si, bogu hvala, postao umetnik i zavladao si svetom slika, gde možeš biti stvaralac i gospodar, mesto da se kao mislilac zaglibiš u onome što nije za tebe.”
Hermann Hesse “Narcis i Zlatousti”
Minicu-Maxicu,
jeote jel si to ti?
ne mogu da verujem iako nisi 1973 moj minic
bravo na aktivnosti i strahotnim citatima…
super,pohvalno
jel znas da uzicka ima sajt?
sve naj
poz
marko ignjatovic
Prilicno sam siguran da nisam Ivan Minic koga trazis