Kasete, a? Uvek upale.

– Gotovo sam završio tvoju kasetu.
– Zaista? To je stvarno lepo od tebe.
– Da li da ti je pošaljem? Ili da izadjemo na piće?
– Mmmm… bolje piće. Volela bih da te častim jednim u znak zahvalnosti.
– Sjajno!

Kasete, a? Uvek upale.

„Za koga je to?“ Pita me Lora kad vidi kako se muvam okolo i podešavam fejdove.
„Ovo? Ma… za onu ženu što me je intervjuisala za besplatan časopis. Kerol? Kerolajn? Tako nešto. Rekla je, znaš, da bih joj olakšao posao kada bi unapred čula o kakvoj je muzici reč.“ Ali ne mogu to da izgovorim i da je gledam u oči, i usredsredjujem se na dek jer znam da mi ne veruje. Ona bolje od svih ljudi zna šta znače ovakve kasete.

Dan pre nego što je trebalo da izadjem s Kerolajn na piće, dobijem sve udžbeničke simptome karakteristične za stanje koje prethodi slomu: stomačnu nervozu, dugotrajna sanjarenja, nesposobnost da dočaram njen lik. Mogu da se setim haljine i cipela, ali nijedne crte lica, pa joj zato pripisujem pozajmljenu fizionomiju s kič detaljima poput napućenih usana, iako me je privukao upravo taj njen nenafrakani imidž tipične pametne engleske devojke. Kad se sretnemo znam da će me štrecnuti uobičajeno početno razočaranje – „zbog ovoga sam bio toliko uznemiren!?“ – a onda ću ipak pronaći nešto što će me ponovo ushititi: činjenica da se uopšte pojavila, seksi glas, inteligencija, duhovitost, nešto. I izmedju drugog i trećeg sastanka nastaće mnoštvo novih mitova.
Ovoga puta, medjutim, dešava se nešto drugo…
Uzrok je sanjarenje. Činim uobičajene stvari – do detalja zamišljam celokupni tok veze, od prvog poljupca do odlaska u krevet, sve dok odjednom ne uvidjam da ništa nije preostalo, da sam sve već proživeo u glavi. Kao kada se film brzo premota; znam ceo zaplet, kraj, sve dobre delove. Sada treba da vratim film unazad i sve odgledam ponovo, u realnosti, a kakvo zadovoljstvo to donosi?
I jebi ga… kad će to prestati? Skakaću s kamena na kamen do kraja života, sve dok ih više ne bude? Bežaću kad god me uhvati prpa? A stiže me svakih petnaest dana poput računa za komunalije.

Znam šta je problem sa Lorom…

Problem u vezi nje jeste to što je više nikada neću videti po prvi ili drugi ili treći put. Nikada neću provesti dva ili tri dana u prijatnom nastojanju da dočaram njen lik, nikad više neću pola sata pre dogovorenog vremena otići u pab gde treba da se sretnem s njom, piljiti neprestano u isti članak u novinama i svakih trideset sekundi bacati pogled na sat; pomisao na nju nikada više neće u meni probuditi nešto kao što budi „Let’s Get it On“. I naravno, ja je volim i svidja mi se i odlično komuniciramo, naš seks je dobar i rasprave su nam i dalje žestoke, i ona brine o meni, ali šta sve to vredi kad neko nov, sa obnaženim rukama i lepim osmehom bane u radnju i kaže da želi da me intervjuiše? Ništa, eto, ali bi možda trebalo da znači malo više.
Jebi ga. Poslaću joj poštom jebenu kasetu… … verovatno.

High fidelity ~ Nik Hornbi
by odlomci.blogspot.com

Objavljeno od strane

Ivan Minic

Me, version 1.0 RC1.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *