Pustio sam da me vodi po mracnoj ulicici.
„Pustio sam da me vodi po mracnoj ulicici. Glas joj je postao hrapaviji, a reci su joj same navirale na usta. Uopšte se ne secam šta je govorila, a mislim da ni sama nije znala šta govori. Govorila je divlje, besomucno, protiv sudbine koja je bila jaca od nje. Ma ko bila, nije više imala imena. Bila je naprosto žena, izmucena, izubijana, skršena, stvorenje što nemocno udara krilima u mraku. Nije se nikom obracala, a najmanje meni; nije govorila ni sa samom sobom, pa ni s Bogom. Bila je samo brbljiva rana koja je našla glas, a u mraku se cinilo da se rana otvara i stvara oko sebe prostor u koji može krvariti bez srama i poniženja. Za sve me vreme grcevito držala za mišicu, kao da se želi uveriti da sam tu; stezala mi je ruku svojim snažnim prstima, kao da mi dodirom prstiju želi saopštiti misao koju njene reci više ne sadrže.“
Henri Miler-Mirni dani na Klišiju
upisan mart 8th, 2010
[...] – Molim te, nemoj …Ako me ona ljubi… Ako me ona ljubi, u sta verujem i sto znam,zasto …Pustio sam da me vodi po mracnoj ulicici. "Pustio sam da me vodi po mracnoj ulicici. Glas joj …Ona je odabrana, ona mi nece izbeci. Na zidu [...]