Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota

Tacnost (ili netacnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno moze da posluzi kao mera postovanja koje toj licnosti ukazujemo, ili bar vaznosti koju joj dajemo u nasem zivotu i nasim interesima. Prema licnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo, mi smo obicno tacni. Izuzetak cine samo oni ljudi koji su po prirodi svojoj netacni, tj. boluju od hronicnog neosecanja vremena. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomazu nista; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju stetu.

Dodje vreme kad se dugovi traze, i to odjednom i sa strasnim, zamrsenim kamatama. I ne samo to nego sve ono sto je covek ikad u zivotu kupio placa sad ponovo, i to po novoj, visoj ceni.

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako tesko ono bilo.

Ljudi koji imaju neku dusevnu muku koja duze traje, neku brigu, stvarnu ili uobrazenu, zapuste se vrlo cesto i fizicki, postanu aljkavi i necisti na sebi, a nepazljivi prema drugima. To opet uvecava njihovu muku.

Ja sam video u cemu je takozvana borbenost nekih „borbenih“ ljudi. Oni izmisle svoju „borbu“, na silu joj nadju razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se – samo da ne bi morali misliti i raditi.

Nije najgore sto sve prolazi, nego sto mi ne mozemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbeznom cinjenicom.

Cim mozemo nekom coveku da kazemo jasno i otvoreno da da nas je uvredio i da navedemo posve odredjeno cime je to i kada ucinio, to znaci da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to ucinimo. Muka je dok uvredu nosimo cutke u sebi.

Mi obicno mislimo – ili smo bar skloni takvom nacinu misljenja – da su ljudi onakvi, i samo onakvi kakvi se pokazuju u odnosu prema nama i nasim interesima, shvatanjima i ukusima.
Tim odnosom mi ponajcesce i ponajvise merimo celog coveka i odredjujemo mu karakter i vrednost. Od takvog nacina misljena tesko se brani i najbolji i najrazumniji medju nama.

Ivo Andric – Znakovi pored puta

Objavljeno od strane

Ivan Minic

Me, version 1.0 RC1.

One thought on “Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota”

  1. U tačnost zapažanja o kašnjenju na sastanke uvijerio sam se često puta do sada, kako po drugima tako i po sebi. Znakovi pored puta su odlična knjiga, dosta zanimljivih i istinitih priča se može naći. Odlično je što objavljuješ dijelove iz knjige.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *