“… – Hm, da… Gitara je raštimovana… Sad je poplava tih molskih pesmica Baš
smo jednu istu ovakvu radili za festival… Neda, Miljenko i Dario… Iz Rijeke…
Čuli ste za tu grupu? Dosta teško može da se prati ovaj tekst… Konfuzno je… Taj španski ritam opterećuje refren… Ko ševi onu crnu?
Priznajem da sam bio šokiran, skoro kao onda kad sam otkrio da Deda Mraz nosi pantalone i cipele moga tate…
- Molim?
- Ovu crnu što peva s tobom… Je l’ to ti peglaš?
I pre i posle toga Producent i ja smo bili “na vi”, to je bio jedini slučaj da mi se obratio sa “ti”, ali po mom pogledu je u momentu zaključio da sa mnom moraš biti jako “na ti” da bi mi postavio takvo pitanje…
- Dobro… Harmonski je, znači potpuno predvidivo… Šablon, običan… Ali nije samo to… Melodija je monotona… Učinili biste sebi medveđu uslugu da to snimite… Bolje se držite pisanja tekstova… To vam sasvim dobro ide…
Ne sećam se ni da li sam se zahvalio čoveku na dragocenim savetima. Ta monotona, konfuzna molska pesmica, zvala se, inače “Oprosti mi Catherine”, i bandoglavo sam učinio sebi medveđu uslugu, snimivši je nešto kasnije…”.
Dodir svile, Đorđe Balašević
