Pozdrav iz crne rupe

U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori.
Jednom mi jedan pride. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jace gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin americki krimic, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta ce u kavani, i uopce ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, prenece tamo. A ovaj mene još jace steže uza zid, dohvata flašu, razbija o sto, branio bih se, ali me pritegao nezgodno, uzimam vazduh, pitam se šta sad, Bože, pomozi mi, pipam iza da dohvatim stolicu, bilo šta, da se odbranim, ali ovaj prinosi staklo k mojim ocima, da ti sad sunem ovo, u oci te srpske. Ili možda, pa polako mi ga prinosi grlu. Ledeni znoj me obliva, strah trese. Ali i neka cudnovata pomirenost, je li me hipnotisao kao mungos zmiju, svejedno mi je šta ce sa mnom biti, mislim samo na oca. I vas. Bože, a možda je ipak trebalo… sklapam oci…. Prolazi li sekund, dva, ili eoni… Ne znam. Ali onda osetim kako pritisak na mene naglo popušta. Otvaram oci i vidim, skliže niz mene bez glasa. Bježmo, bacivši stolicu kojom je po glavi udario napadaca, povlaci me Raul Kabiljo. Naglo pribran, pohitam za njim. Najbrže što možemo bežimo odatle. Tek u cetvrtoj ulici, zadihani stanemo. Uzimamo duboko vazduh, dolazeci polako k sebi. Gledam u Raula nekolko trenutaka nemo, tek sad shvatajuci. Bože, da je stigao u kafanu samo 10 sekundi kasnije… Grabeci ga za ramena, konacno izustim, hvala ti. On se osmehuje kao da kaže, ma nije tio ništa. I potom samo izbaci, hajmo, u kasarnu, brže, zakasnit cemo, bolan…

„Pozdrav iz crne rupe“, Neda Kovacevic

Objavljeno od strane

Ivan Minic

Me, version 1.0 RC1.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *