Jos malo o nama… i njima…
Jedanput sam sedeo u hotelu Interkontinental s nekim vaznim poslovnim ljudima koji su svi nosili pejdzere za pasom. Uto Zacica pejdzer! Moj prijatelj ga hitro izvadi, ali posto je zaboravio da ponese naocare, pruzio ga je meni da mu procitam tu urgentnu poruku. Na ekranu je pisalo: „Mile, dodji najhitnije u Orac. Stigla pecena pileca krilca!“
. . .
Ako ista pogodi Beograd, pogodice ga to sto vise nece moci da prica sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bliznjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se vise prica preko telefona!
Naravno, vise zovemo mi, nego nasi nas! Nasi u belom svetu su se vec navikli da stede novac, impulse i osecanja. Prezaduzeni preko guse, s neplacenim kirijama i telefonskim racunima, kada nas uhvati sentimentalno raspolozenje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj.
. . .
Najvise, naravno, inostranstvo zovu keve. Beogradske keve su posebna vrsta majki, kevu je nemoguce sresti u zapadnom svetu. Za njih njihova deca, sto vec trideset i kusur godina zive po inostranstvu, nikada nisu odrasla. Zbog toga i zapocinju razgovor pitanjem kakvo je vreme tamo gde zive njihova deca koja su vec napunila pedesetu, da ih podsete da se toplije obuku ili da ne izlaze bez kisobrana ako slucajno pada kisa.
Momo Kapor – 011
