Tutnje na strmini izmedju Jevremove i Jovanove i uvek izgaze senku u kojoj lezi, na nekadasnjem izvoristu Cukur – cesme, bronzani decak, nekako sledjen. Prica o decaku dosla je mnogo posle price o Dobraci, ali je ipak Dobraca taj koji svakoga dana obilazi decaka. Kao i nekada, Cukur – cesma je i sada srediste ovog kraja na padini prema Dunavu. Istina, voda vise ne istice, ni cesme vise nema, ali posetioci koje vise niko ne moze da primeti dolaze gotovo svakodnevno. Obicno se mimoilaze, jer svako stize u svoj cas. Ne mari. Na ugao Vasine Dobraca se, niotkuda, spusta u samu zoru kad su ulice puste i jos zamrle od noci i ceka onaj trenutak kad jutarnja izmaglica predje i preko oblaka i preko asfalta pa sklizne ko zna gde. Tada, na mah, prosvetle okna na zgradama punim teskobe a drvece ispred kuce sa brojem 30 izgleda mlado.
Svetlana Velmar – Jankovic
