Tri kratke pricice
Prozori
Na jednoj zgradi na istom spratu bila dva prozora. Gledala su na istu stranu ulice i u isto vreme ih je budilo sunce i zapljuskivala kiša. Starili su zajedno, jedan pored drugog. I nicega više medu njima nije bilo.
Minut
Stigla mi je kafa. Vrela. Jutro se lenjo vuklo po praznoj stanicnoj kafani. A onda je u kafanu ušla devojka i sela okrenuvši mi leda. Samo sam video njenu nežnu belu nadlanicu kako viri iz predugackog rukava vunenog džempera. Gledao sam je satima i cela mi je mladost prošla pred ocima, od ljubakanja iza škole i prvih cigareta, do pokušaja samoubistva u simbolicnoj i kobnoj 27-oj. A onda je ona ustala i otišla i odnela svoju ruku. Srknuo sam kafu i izgoreo se. Još je bila vrela.
Topola
Rasla je jedna topola na kraju dvorišta u kome smo se igrali kao mali. Ja sam se krila iza topole i niko me nikada nije pronašao. A nisu me ni tražili. Onda je topola posecena i tu je izgradena neka ružna zgrada. A mene i dalje nisu pronašli.
Slobodanka – Boba Vukosavic
