Ako odeš

Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu i razliti plocnicima. Razbicu celo o bandere i sva cu pluca izjecati i izjaukati. Pokidacu košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišce koje po ivicama polako pocinje da truli.
Jer sve na tebe lici. Ukus tvoje krvi, prodavace decaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.
Razlivenu toplinu tvoje postelje vezace u cvorove sestre u bolnici. Dezinfikovace smisao tvoga osmeha na caši iz koje si pila lekove. Obrisace novinama reci koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve ce svesti na brutalno.
Ako odeš, poneceš mene, a sebe ceš ostaviti u oblacima mog sna i jave, koje ce sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.
Sve cu kuce ocrniti katranom i tuci one koji ne umeju da naricu kad se spomene tvoje ime. Jer laž su price o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbine nedeljom popodne. Nikad se više necemo naci.
Ostacu sam pod svetlom svetiljke sa tavanice iz koje ce mi se stvarnost godina uvrteti u potiljak. I sve lepo ce s tobom umreti.
I svakog ce proleca krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega…

Mika Antic

Objavljeno od strane

Ivan Minic

Me, version 1.0 RC1.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *