Svako je sebi najudaljeniji

Mi se ne poznajemo, mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo trazili – pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe nadjemo? S pravom je receno: „Gde je vase blago, onde ce biti i srce vase.“ Nase blago je tamo gde su kosnice naseg sananja. Stalno smo na putu ka njima; kao rodjenim krilatim zivotinjama i skupljacima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da – nesto „donesemo kuci“ . Inace, sto se tice zivota, takozvanih „dozivljaja“ – ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome ? Ili ko ima dovoljno vremena za to ?
Pri takvim stvarima, bojim se, nikada nismo bili „na pravom mestu“: ni nase srce nije tamo – pa ni nase uho! Naprotiv, kao sto se neki bogom zanesen i u sebe utonuo covek, u cijim usima tek sto je odjeknulo zvono oznacujuci podne sa svojih dvanaest teskih udaraca, najednom budi i pita: „Sta je to zapravo izbilo ?“ tako i mi ponekad naknadno trljamo usi i u cudu se, pometeni, pitamo „sta smo to zapravo doziveli ? Jos vise: ko smo mi zapravo ?“ i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca naseg dozivljaja, naseg zivota, naseg bica – i pri tom, avaj, gresimo u brojanju …
Upravo nuzno ostajemo sami sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za vecita vremena vazi stav: „Svako je sebi najudaljeniji“ – za sebe mi nismo nikakvi „saznavaoci“ …

Fridrih Nice – „Genealogija morala“