Smrt mi je zavrtela glavu

Smrt mi je zavrtela glavu jer nisam voleo da zivim : time se objasnjava uas koji mi je ulivala. Time sto sam je poistovetio sa slavom, postala je moje opredeljenje. Hteo sam da umrem; ponekad bi se od uzasa sledilo moje nestrpljenje: ali to nikad nije dugo trajalo; moja zdrava radost ponovo bi se pojavila i ja sam cekao na trenutak da blesne munja koja ce me sagoreti do kostiju. Teznje usadjene duboko u ama su planovi i bekstva nerazlucno povezani i u ludom poduhvatu da pisem kako bih opravdao svoje postojanje lepo vidim da je, i pored hvalisanaj i lazi, bilo i neceg stvarnog : dokaz je i to sto pisem, pedeset godina kasnije. Ali ako se vratim prapocecima, vidim teznju da pobegnem napred, da izvrsim samoubistvo kao brzoplet smetenjak; tako je, smrt sam trazio vise nego epopeju, vise nego mucenistvo. Dugo sam strahovao da cu zavrsiti kao sto sam poceo, pa gde bilo i kako bilo, i da ce ta neodredjena smrt biti samo odraz mog maglovitog rodjenja. Moj poziv je sve izmenio : udarci maca iscezavaju, a ostaju spisi, ja otkrih da se Darodavac, u Knjizevnosti, moze preobraziti u svoj Dar, to jest u cist predmet. Zahvaljujuci slucaju, ja sam covek, a zahvaljujuci svojoj pelemenitosti, postacu knjiga; svoju brbljivost i savest svoju moci cu da izlijem u olovna slova, da zamenim huku zivota neizbrisivim zapisima, svoju put stilom, neotporne spirale vremena vecnoscu, moci cu da se pojavim pred Svetim Duhom kao talog jezika, da za ljudski rod postanem opsesija i , najzad, da budem drugi, drugi nego sto jesam, drugi nego ostali, drugi nego bilo sta. Pocecu time sto cu stvoriti sebi telo koje se ne moze istrositi, a onda cu se prepustiti potrosacima. Necu pisati iz prostog zadovoljstva da pisem, vec da to telo slave isklesem u recima. Posmatrano sa visine groba, moje rodjenje mi se ucinilo kao nuzno zlo, kao potpuno privremeno otelotvorenje koje ce pripremiti moj preobrazaj: da bih se ponovo rodio treba da pisem, a za pisanje treba imati mozak, oci, ruke; kad posao zavrse, ti organi ce sami od sebe nestati : oko 1955, jedna larva ce se raspuci, dvadeset i pet leptira in-folio prhnuce iz nje, leprsajuci svima svojim stranicama, da bi sleteli na policu Narodne biblioteke. Ti leptiri nece biti niko drugi do ja. Ja : dvadeset pet knjiga, osamnaest hiljada stranica teksta, tri stotine gravira od kojih je jedna piscev portret. Moje kosti su od koze i kartona, mesto pretvoreno u pergament mirise na tutkalo i gljive, preko sezdeset kilograma hartije, dobijam cetvrtast oblik, i sasvim mi je lepo. Ponovo se radjam, postajem najzad pravi covek, koji misli, govori, peva, grmi, koji se potvrdjuje nepobitnom inercijom materije.

Zan-Pol Sartr “Reci“

Objavljeno od strane

Ivan Minic

Me, version 1.0 RC1.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *