Neki ludak krenu na put da traži kamen mudrosti
Neki ludak krenu na put da traži kamen mudrosti. Kosa mu je bila razbarušena, pobledela od sunca i pokrivena prašinom. Bio je mršav kao senka, stisnutih usana kao zatvorene vratnice njegovoga srca, upaljenih ociju kao svetlost svica koji traži svoga druga.
Pred njim je rikao beskrajni okean.
Brbrljivi talasi caskahu neprestano o skrivenim blagima, rugajuci se bezumlju koje ne razume sta oni misle.
Može biti da mu više nije preostala nikakva nada, pa ipak nije hteo odmora, jer mu je traženje postao život.
I kao što okean uvek k nebu podiže svoje ruke za nedokuljucivim,
I kao što zvezde kruže u krug a traže ipak metu koja je nedostižna,
Isto je tako išao i ovaj ludak, sa prašnjivom i izbledelom kosom, usamljenom obalom, da traži kamen mudrosti.
Jednoga dana dode k njemu seljace i zapita ga: „Kaži mi: otkuda ti zlatni lanac oko pasa?“
Ludak se zapanji: lanac, koji nekad bejaše gvozden, beše zaista zlato; dakle, ne bejaše san, ali on nije znao kada se preinacio.
On se besno udari po celu: gde, ah, gde mu je to ispalo za rukom, a da on to ne zna?!
Bejaše navikao da skuplja šljunak, da njim dodiruje svoj lanac i da kamenove baca ne motreci da li se što preinacilo; tako ludak nade i izgubi kamen mudrosti.
Sunce tonjaše duboko na zapadu, i nebo bejaše od zlata.
Ludak pode natrag svojim sopstvenim tragom, da traži ponovo izgubljeno blago sa izgubljenom snagom, pogrbljenim telom i prašnjavim srcem, kao drvo išcupano iz korena.
Rabindranat Tagore
