Tri igraca za stolom igraju preferans. Otac i dva sina. Nedljom ,posle rucka,popiju kafu i podele karte. To je prilika da popricaju i da igraju . Najcesce krenu od 100 “bula”. Igra preferansa pocinje negativnim poenima. Svi ih igraci ,poput greha u zivotu ,imaju od pocetka. Treba se “spustitii spod kape” ,granica na kojoj se zbaci staro breme i krene u osvajanje pozitivnih poena. Da bi se igra zavrsila ,jedan igrac mora biti “dobar” onoliko koliko je jedan “los”
Kao i u zivotu . Moze se biti dobar samo u odnosu na nekoga ko to nije. Da nema zla ,dobro ne bi imalo u onosu na sta da bude dobro. To cesto zaboravljamo kada sudimo drugima. U predstavi zvanoj “Zivot”, neko mora da glumi i lik negativca. Teske su to uloge. Bez sukoba nema dobre predstave. Sve sto postoji, postoji u relaciji. . Ravnoteza izmedju “dobra” i “zla” se odrzava, sa blagom prednoscu “dobra”. Tvorac igre je to dobro zamislio.
Posle svakog deljenja, jedan ucesnik, licitiranjem, preuzima “ruku”. Zato sto ima najbolje karte, ili pokusava da prodje “na blef”. Koliko igraca, toliko i stilova. Onaj igrac koji prihvati izazov, postaje protivnik…
Retke su pobede bez negativnih poena. Nosilac igre dobije partiju, ali i i protivnici uzmu po neku kartu. Onda ga “duze”. A na kraju se sve zbroji. Ne retko bas ti “dugovi” iz dobijenih partija budu presudni za Krajnji ishod.
Kada se “podvuce crta”, malo je pobeda koje ne lice na poraz…
Nebojsa Jovanovic
Zaledio sam se, sjajan tekst.