Ovde, pored mene.

Pocetkom novembra meseca stigli su u Sarajevo knez Bogdan Zimonjic sa još cetiri glavara iz istocne Hercegovine. Ova petorica bila su pred cetom koja je razbila Alipašinog kavazbašu Pivodica na Zijevnju, pošto su prvo odbili poziv da mu se pridruže i krenu protiv Omerpašine vojske. Sad ih je serasker pozvao da im zahvali na lojalnom držanju i da im da uputstva za dalje upravljanje i održavanje mira i reda. Ali Omerpaša je imao još jedan, mnogo važniji razlog da licno vidi ove ljude i razgovara sa njima. On je znao da ce, u ovom uništavanju svih žarišta otpora i nemira, posle Bosne vrlo verovatno doci na red Crna Gora, a da ce svakako njemu biti poveren taj zadatak. I on se u najvecoj tajnosti spremao na to. A za takav pohod na Crnu Goru njemu je važno da na hercegovacko-crnogorskij granici vlada mir i da tu ima medu Srbima nekoliko uglednijih ljudi na koje bi se bar donekle moglo osloniti. Zato je racunao da obecanjima i darovima veže nekog od ovih knezova (po mogucnosti samog Zimonjica) za sebe, da ga ispita o stanju na granici i da vidi do koje mere bi mogao ubuduce racunati sa njegovom pomoci.
Omerpaša je najpre primio kneza Bogdana samog kao glavnog i najuglednijeg od njih, dok su ostali zadržani dole u velikoj adutantskoj sobi. Pod teškim i visokim Zimonjicem škripale su i jecale drvene stepenice dok su ga izvodili gore na sprat u veliku sobu za prijeme. Kad se našao pred Omerpašom u toj svetloj, zastrtoj prostoriji, u kojoj je vedar novembarski dan ulazio na sve prozore, knez je malo zastao, kao planinac na proplanku i cistini, trepnuo ocima i lako zabacio glavu, da bi jasnije video oko sebe i bolje se snašao. Omer ga je pustio jedan trenutak tako, a onda mu je srdacno i jednostavno ponudio da sedne.
-Ovde, pored mene.
(Kad bi ovako nasamo govorio sa uticajnim ljudima iz naroda, Omer je podešavao narocit ton i narocitu boju glasa. On je taj ton i taj glas vadio negde iz duboko zatrpanih secanja na razgovore Licana i Bosanaca koje je slušao u detinjstvu po sajmovima. Bio je uveren da je, govoreci tako „rodacki“, neodoljiv i sposoban da gane i pridobije svakog. Ali, u tom je bio žrtva samoobmane i precenjivanja samog sebe, kao što cesto bivaju ljudi koji, zbog izuzetno velikih uspeha u životu imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet, a premalo poštovanja za tudu. Trudeci se da govori prisno, neposredno i grubo narodski, on je zaboravljao koliko su ga mnoge godine i veliki uspon u Carigradu udaljili od naroda, kome nikad nije ni bio posve blizak. Samouveren i siguran u sebe, on nije mogao da oseti kako mu ispod izveštacenog govora i ponašanja izbija lažna nota koju može da primeti i oseti svak osim njega, i koja ima tacno obrnuto dejstvo. Tako se on, bar u ovom slucaju, odavao upravo onim cim je mislio da zavede i prevari drugog.)
-Ovde, pored mene!…

Ivo Andric – Omerpaša Latas

Objavljeno od strane

Ivan Minic

Me, version 1.0 RC1.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *