Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srecnicima ili prokletima, koje su prosto rodene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hocete, bez cvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajucih koliko i pripadajucih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli mocan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuce antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagodavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osecamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pecatom “pripadajucih”. Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer nocu smo potpuno sami, cak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuce, drugacije, odmetnike, cudake.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što cu ja reci je: mirno spavaj, dušice. Cvrsto spavaj i lepo sanjaj.”

Salman Ruždi “Tlo pod njenim nogama”

August 8th, 2008 | Mental notes | Word Count: 214