Postojalo je nesto u Aleksandrijskom vazduhu. Verovalo se da Bog mora Posejdon, koji je ziveo nedaleko od ostrva Faros, salje svoj bozanski dah nad ovaj grad, te je, prema tome kako je vec bio raspolozen, slao i najrazlicitije vreme. Zimi bi vazduh bio toliko nemilosrdan i suv da su stariji jedva uspevali da dodju do daha. zudeci za blagim etrom proleca, dok bi se leti nadvio nad gradom poput vlazne lepljive smole. Ponekad bi nosio samo muve i prasinu, a ponekad bi ostri vetrovi Africke pustinje vratili dah morskog Boga u njegovu mokru postojbinu. ALi ovog jutra, prolecno raspolozen, Bog je blago sumorio ka ovom dragulju na moru, igrajuci se duz svog puta prema kopnu dok je sa puzavica donosio blag miris cveta orlovih noktiju i ispunjavao vazduh daskom limuna, kamfora i jasmin.
Karen Eseks
July 26th, 2008 | Mental notes | Word Count: 134
