Takav je „nas covek“, onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno.
Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga, ne da tu misao razradjuje, proverava i uporedjuje kriticki sa onim sto drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tacnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izmedju nje i svake tudje misli iskopa sto dublji rov prezira, mrznje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost na reci i delu.
Sreca je sto u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukciji i koji nisu [...]
Postojalo je nesto u Aleksandrijskom vazduhu. Verovalo se da Bog mora Posejdon, koji je ziveo nedaleko od ostrva Faros, salje svoj bozanski dah nad ovaj grad, te je, prema tome kako je vec bio raspolozen, slao i najrazlicitije vreme. Zimi bi vazduh bio toliko nemilosrdan i suv da su stariji jedva uspevali da dodju do daha. zudeci za blagim etrom proleca, dok bi se leti nadvio nad gradom poput vlazne lepljive smole. Ponekad bi nosio samo muve i prasinu, a ponekad bi ostri vetrovi Africke pustinje vratili dah morskog Boga u njegovu mokru postojbinu. ALi ovog jutra, prolecno raspolozen, Bog [...]
Nisu birali. S njihove tacke birati je bilo ne samo besmisleno,vec i sramno.
Nije bilo vazno ni ko je,ni kakva je devojka koja ce se pretvoriti u recku.“Svaka je dobra da se skine mrak s ociju“, govorili su. Ismevali su ljubav. Radili su pod devizom:“Rupa je rupa“! To je bila vulgarnija varijanta klasicne devize:“Sve su one iste“. Kad bi bili vidjeni sa nekim cudovistem u suknji, na podsmeh zlobnih i neuspesnih posmatraca,odgovarali bi samouvereno:“Ko ne moze ruznu-nece ni lepu!“ To su potkrepljivali konacnim argumentom:“Tuco -ne tuco,njemu vreme prolazi“. Svaki istaknuti reckas imao je svoju stalnu publiku. Nju je cinila zavidljiva,ali privrzena [...]
Nas dve smo bile divni saputnici, ali, u krajnjoj liniji, nista drugo do dve usamljene hrpe metala, od kojih svaka ispisuje svoju putanju. Izdaleka, to izgleda prelepo, kao dve zvezde padalice. A, u stvari, nas dve smo samo dva zatvorenika… zatvorene svaka za sebe. I tek kada se orbite nasa dva satelita slucajno ukrste, mi se ovako susretnemo. Mozda bismo i mogle da jedna drugoj otvorimo srca. Ali to bi bilo samo na delic sekunde. Vec sledeceg trenutka bicemo ponovo u potpunoj samoci. Sve dok jednom ne sagorimo u nista.
Murakami
Da li odista smatrate da je slabost popustanje pred iskusenjem?
A ja vam kazem da postoje uzasna iskusenja koja zahtevaju snagu i hrabrost da bi im se covek prepustio.
Staviti citavi zivot na kocku zarad samo jednog trenutka. Sve rizikovati u magnovenju – bilo da se radi o uzitku ili moci – ne , u tome nema nimalo slabosti.
O. Vajld
Uzdici se nad bednim stanjem – to mora biti lako cak i kad se energija na silu ulaze u to. Otrgnucu se od stolice, hitacu oko stola, razmrdacu glavu i vrat, unosicu vatrenost u pogled, zatezacu misice oko ociju. Postupacu nasuprot svakom osecanju, burno cu pozdravljati A. ukoliko sada naidje, ljubazno cu trpeti B. u svojoj sobi, a sve sto bude rekao C. upijacu dugackim gutljajima, uprkos bolu i naporu.
Ali cak i ako tako bude, ipak ce pri svakoj gresci, koja ne moze izostati, dolaziti do zastoja u celini, i u onome sto je lagano i u onome sto je [...]
„… – Hm, da… Gitara je raštimovana… Sad je poplava tih molskih pesmica Baš
smo jednu istu ovakvu radili za festival… Neda, Miljenko i Dario… Iz Rijeke…
Čuli ste za tu grupu? Dosta teško može da se prati ovaj tekst… Konfuzno je… Taj španski ritam opterećuje refren… Ko ševi onu crnu?
Priznajem da sam bio šokiran, skoro kao onda kad sam otkrio da Deda Mraz nosi pantalone i cipele moga tate…
- Molim?
- Ovu crnu što peva s tobom… Je l’ to ti peglaš?
I pre i posle toga Producent i ja smo bili „na vi“, to je bio jedini slučaj da mi se obratio [...]
Na ljude uticu trave i drvece, kiša i mjesecina, i to cesto mnogo jace nego drugi ljudi, a tih se pojava tvoj razum malo tice. Možda ce jednom mudraci poput tebe postici da me se mnogo više ticu ljudi koje ne poznajem nego stijena iznad moje kuce i grmlje iz mog vrta, ali molim Boga da ne docekam to srecno vrijeme. Možda ce se jednom ljudski svijet i uredivati prema nalozima razuma, ali ce to biti dosadan i suh svijet, bez icega od onog zbog cega vrijedi živjeti i na šta se život i ljudi sa radošcu troše.
Dževad Karahasan
„Kao što vam bilo ko može reći, nisam baš neki dobar čovek, ne znam za tu reč. Oduvek sam se divio nitkovima, zlikovcima, kurvinim sinovima. Ne dopadaju mi se sveže obrijani momci s kravatama i dobrim poslovima. Volim očajnike, ljude sa polomljenim zubima. I isčašenim umovima i tragičnim sudbinama. Oni me zanimaju. Uvek su puni iznenadjenja i energije. Takodje volim i nistarije, kao i pijane kurve što psuju pocepanih čarapa i lica sa razmazanom šminkom. Više me zanimaju perverznjaci nego sveci. Mogu da se opustim uz skitnice jer sam i sam skitnica. Ne volim zakone, moralisanje, reilgije, pravila. Ne volim [...]
Pocinjem pothvat kome nikada nije bilo primjera i u kojem me nitko nece slijediti. Hocu svojim bližnjima potpuno istinito prikazati jednog covjeka, a taj cu covjek biti ja.
Ja sam. Osjecam svoje srce i poznajem ljude. Nisam nalik ni na koga od onih ljudi koje sam vidio: usudujem se misliti da uopce nisam nalik ni na koga na svijetu. Ako i ne vrijedim više, barem sam drugaciji. Tek onda kad ljudi procitaju ono što sam napisao moci ce prosuditi je li priroda ucinila dobro ili zlo što je razbila kalup u kome me salila. Neka trublja sudnjeg dana zajeci kad hoce, [...]