Da sam prestao da razmisljam…
Proglasivsi na pocetku sumnju katalizatorom svoje filozofije, un u srediste svog univerzuma postavlja skeptika. Jos sustastveniji cak i od maksime koja je postala tako poznata, Cogito, ergo sum („Mislim, dakle postojim“), bio bi aksiom „Sumnjam, dakle postojim “ (Dubito, ergo sum). Zapravo, cilj njegovog traganja nije bio da dosegne transcedentne empirijske istine vec da ublazi licnu sumnju i zadovolji ego. Ne cudi sto ga je njegov nacin traganja odveo u privatni svet koji se nikada nije ukrstao sa spoljnjim svetom univerzalija.
„Da sam prestao da razmisljam… ne bi imao razloga da mislim da postojim. Na osnovu toga sam spoznao da sam tvar, cija se celokupna sustina ili priroda ogleda u tome da misli i za cije postojanje nije potrebno nikakvo mesto, niti zavisi od bilo koje materijalne stvari. Dakle ovo „ja“, odnosno dusa koja me cini onim sto jesam, potpuno je razlicita od tela. “
Da ne bi izgledalo da je zbog te usredsredjenosti na bice Bog potpuno izostavljen, Dekart pokazuje svoju domisljatost time sto nesavrsenstvo skeptika pretvara u osnovu svoje vere u Boga.
„Razmisljajuci o cinjenici da sumnjam i da, shodno tome, moje postojanje nije sasvim savrseno (jer jasno sam uvideo da je vece savrsenstvo znati nego sumnjati), odlucih da ispitam kako sam naucio da spoznam bilo sta sto je savrsenije od mene samog… iz toga moze samo da sledi da mi je to usadila neka Priroda koja je zaista savrsenija nego sto bi moja priroda mogla ikada biti…-a to je, recju, Bog“
Tako je Dekart svoju veru u Boga zasnovao ne na cudesnom poredku prirode vec na nadmoci Boga u odnosu na nesavrseno bice koje sumnja. (…)
Danijel Dz. Borstin – Svet traganja
