“Savest koju je toliko beskrupuloznih ljudi do sada prenebreglo, i još cešce poreklo njeno postojanje, jeste nešto što postoji i oduvek je postojalo, to nikako nije izmišljotina filozofa iz davnih vremena kada duša nije bila više od konfuzne ideje. S vremenom, životom u zajednici i usavršavanjem genetskog koda, uspeli smo da savest ugradimo u boju ljudske krvi i so naših suza, pa, kao da nam to nije bilo dovoljno, pretvorili smo oci u neku vrstu ogledala okrenutih iznutra, postigavši time da oci, cesto, bez rezerve odaju ono što nam usne poricu.”

Žoze Saramago, Slepilo

May 24th, 2008 | Mental notes | Word Count: 93