U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori.
Jednom mi jedan pride. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jace gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin americki krimic, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta ce u kavani, i uopce ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, prenece tamo. A ovaj mene još jace steže uza zid, dohvata flašu, razbija [...]
„Savest koju je toliko beskrupuloznih ljudi do sada prenebreglo, i još cešce poreklo njeno postojanje, jeste nešto što postoji i oduvek je postojalo, to nikako nije izmišljotina filozofa iz davnih vremena kada duša nije bila više od konfuzne ideje. S vremenom, životom u zajednici i usavršavanjem genetskog koda, uspeli smo da savest ugradimo u boju ljudske krvi i so naših suza, pa, kao da nam to nije bilo dovoljno, pretvorili smo oci u neku vrstu ogledala okrenutih iznutra, postigavši time da oci, cesto, bez rezerve odaju ono što nam usne poricu.“
Žoze Saramago, Slepilo
Covek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli; eto osnove svih romana : cinio je to da bi naslikao bica koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom ili nadom, morala biti mracna, ogromna, puna varki i izmisljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potcinjavanja Vavilona. Druga su bila puna neznosti i osecanja, kao sto su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je covek molio, kako je svugde voleo, u svim tackama Zemljine kugle gde [...]
„They will come, scholars perhaps, or travelers from beyond the sea, prompted by curiosity regarding the past or appetitie for knowledge of the ancients. They will peer out across our plain and probe among the stone and rubble of our nation. What will they learn of us? Their shovels will unearth neither brilliant palaces nor temples; their picks will prise forth no everlasting architecture or art. What will remain of the Spartans? Not monuments of marble or bronze, but this, what we do here today… Now eat a good breakfast, men. For we’ll all be sharing dinner in hell.“
Steven Pressfield [...]
Gledao sam kako ide do toaletnog stocica. Gledao sam joj odraz u okruglom ogledalu, kako me sad posmatra na zavrstku odlaska i povratka matematicki tacne svetlosti. Gledao sam kako me posmatra krupnim ocima boje uzarenog pepela, dok otvara kutijicu od ruzicastog sedefa. Gledao sam kako se puderise. kad je zavrsila, zatvorila je kutijicu, ustala i ponovo se uputila ka svecnjaku. Rekla je „Plasim se da ce neko da sanja ovu sobu i da ispremesta stvari“, ispruzila je ka vatri istu onu dugacku i drhtavu ruku koju je grejala pre nego sto je sela ispred ogledala i rekla : “ Da [...]
Mrznja je sveta. Ona je izliv gneva jakih i mocnih dusa, borbeni prezir onih kod kojih osrednjost i glupost izazivaju srdzbu. Mrzeti je isto sto i voleti, znaci osetiti svoju toplu i plemenitu dusu, ziveti od preziranja sramnih i glupih stvari. Mrznja donosi olaksanje, mrznja donosi pravdu, mrznja uzdize. Mrzim nistavne i slabe ljude: oni mi smetaju. Kao i Stendal, vise volim zlocinca nego kretena. Mediokritete treba baciti na gomilu na trg Greva. Mrzim ih.
Emil Zola, “Moje mrznje“.
Cesto sam tada pomisljao, da su me naterali da zivom u nekom supljem panju i da se nicim ne bavim do da gledam u rascvetalo nebo nada mnom – ja bih se na to malo-pomalo navikao. Cekao bih na prolaz ptica ili na susrete oblaka kao sto sam ovde iscekivao cudne masine mog advokata, i kao sto sam, u jednom drugom svetu, strpljivo cekao subotu da bih stezao Marijino telo. Medjutim, kad se bolje razmisli, ja se nisam nalazio u suvom stablu. Bilo je nesrecnijih od mene. To je uostalom bila jedna od maminih misli, i ona je cesto ponavljala, [...]
Tvoje mi oci ne daju mira, kad bi znala koliko cesto mislim na tebe…
Zamišljam nas u sobi sa širokim ležajem, upaljenim svecama i blagim osvetljenjem kako se lagano ljubimo i milujemo. Oboje smo u poluležecem položaju, gotovo goli, ali, ti imas povez preko ociju…
Milujem te i spuštam na krevet. Predivna si dok ležiš sa malo privucenim nogama. Gledam te dok ti se grudi ubrzano podižu i spuštaju. Gledam te i kao da sam hipnotisan, ne mogu da skrenem pogled sa tvog tela… Ne znam šta me više uzbuduje…
Okrecem te kao lomljivu figurinu i sad ležiš na ledima, zabacujuci glavu ka [...]
„If you say ‘war’ just once more, I’ll go in the house and shut the door. I’ve never gotten so tired of any one word in my life as ‘war’.“
Scarlett looked at her father in the fading light, and, without knowing why, she found it comforting to be in his presence. There was something vital and earthy and coarse about him that appealed to her. She did not realize that this was because she possessed in some degree the same qualities.
„Some day I’m going to do and to say everything I want to do and say, and if people don’t [...]
Ako vec moras da gledas vrh strele sa pogresne strane, i ako u potpunosti zavisis od coveka koji drzi luk, moli se da je taj covek zao. Jer zlo trazi moc, moc nad ljudima, i on ce zeleti da vidi da se plasis. Zelece da ti znas da ces umreti. Likovace.
Gledace te kako se slamas. Odlagace trenutak smrti kao sto neko odlaze paljenje dobre cigare.
I zato se iz petnih zila nadaj da je taj covek zao. Dobar covek ce te ubiti bez reci.“ –
T. Pracet
Zatvaram oci i vidim jato ptica. Vizija traje jednu sekundu, mozda i manje, ne znam koliko sam ptica video. Da li je njihov broj bio odredjen ili neodredjen? Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog ne postoji, broj je neodredjen, jer niko nije mogao da ih izbroji. U tom slucaju video sam, recimo, manje od deset, a vise od jedne ptice, ali nisam video devet, osam , sedam, sest, pet, cetiri, tri ili dve ptice. Video sam broj izmedju deset i jedan, koji nije devet, osam, sedam, sest, pet i tako dalje. Taj celi broj je nezamisliv, dakle [...]