Odem ja tako na slavu kod jednog domacina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov osmogodisnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne mice se. Rucak, razumete, kao sto je red, pocne gibanicom, ja taman da uzmem, kad onaj mali veli: “Ciko, da vidite sta imamo u rerni!” Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na pocetku, nego posle, te preskocim i pilecu corbu, hladne batacice i belo meso, a kad dode sarma na red, taman pruzih ruku, a mali me povuce za rukav i sapuce: “Ciko, da samo vidite sta imamo u rerni!” Odustanem opet. Sacekacu to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju sto ne jedem nista. Ni pecene krompire nisam takao, ni tursiju ni proju, ni kajmak, nista. Vidim iznesose se i kolaci, a tu nam je i oprostajna kafa.
“Ciko”, vuce me onaj mali za rukav, “da vidite sta ima u rerni!”
“Sta ima u toj rerni?”, pitam besno, a mali kaze:
“Omacila se nasa maca.”

Momo Kapor

April 25th, 2008 | Mental notes | Word Count: 169