Prekjuce, ponovni pad. Covek veruje da je pao duboko kao nikad i da je sav napor poslednjih dana propao. Ali ravnoteza se uspostavlja malo brze; podavanje nije vise tako potpuno. Pakao bi bio nastaviti i gresiti, i protiv moje volje, bez uzivanja. Prirodno je sto dusa odana Necastivom postaje, i bez sopstvenog uzivanja, poslusno orudje prokletstva za drugoga. Svesno se sluzim ovde, kao i ranije, takvim recnikom i slikama koji impliciraju jednu mitologiju u koju nije sasvim nuzno da verujem. Dovoljno je sto mi ona najrecitije objasnjava jednu duboku unutrasnju dramu. A i psihologija je moze sa svoje strane objasnjavati [...]
Ljudi moji kakva je ona Ljubica kurava to ziv stvor ne bi vjerovo. Taman ona kisa pocela sklonimo se mi pod onu strehu a ja za gace. Kad Bog te mazo nema gaca. Uhvatim je ja od straga kad ono gologuza. A tu smo reko, mislim se ja. Nemam ti curo sta vise pricati. Zavezacu ti sljagu, ne prekidaj me kad pricam. Niko te ne prekida, volio bih kad bi mog’o lagat ko ti. Mislis kad bi mog’o s nogu ko ja. I guslam ti ja guslam, noge mi se tresu kad odozgo s cunka jedna kaplja tup pravo meni [...]
Sav van sebe, pun prezira i grcevito pribravsi svu snagu Gviplen se isprsi i netremice baci pogled na sve : – Sta cu ja ovde? Dolazim da budem strasan. Vi kazete da sam cudoviste. Ne, ja sam narod. Da li sam izuzetak? Ne, ja sam kao i svi ostali. Izuzetak ste vi. Vi ste varka, ja sam stvarnost. Ja sam Covek. Ja sam strasni Covek koji se smeje. Cemu se smeje? Smeje se vama, sebi, svima. Sta predstavlja njegov smeh? Vas zlocin, a njegovo mucenistvo. Taj zlocin tresnucu vam o glavu. To mucenistvo pljunucu vam u lice. Smejem se, znaci [...]
Jednoga dana Ljepota i Ruglo sretoše se na morskome žalu. I rekoše jedno drugom: „Hajde da se okupamo u moru“. Skidoše se tad i zaplivaše u vodi. Ubrzo potom, Ruglo izađe na obalu, obuče ruho Ljepote i ode svojim putem. I Ljepota izađe iz mora i ne nađe odeždu svoju, a bi je stid da obnažena hodi te se obuče u ruho Rugla. I Ljepota ode svojim putem. I još dan-danas muškarci i žene miješaju jedno sa drugim. Al’ ima onih što ugledaše lice Ljepote, te ipak poznaju njeno ruho. I takvih ima što lice Rugla znaju, te ga čoha [...]
„Sta nam je to onemogucilo da zivimo u vremenu kao ribe u vodi, kao ptice u vazduhu, kao deca? Krivica je na Caevini.Carevina je stvorila istorijsko vreme. Carevina je svoje bice postavila ne u prvilno i glatko kruzno vreme godisnjih doba, nego u izlomljeno vreme uspona i padova, pocetka i kraja, katastrofe. Carevina osudjuje sbe da zivi u istoriji i snuje zaveru protiv isorije. Jedna jedina misao zaokuplja potopljeni uma Carevine: kako izbeci kraj, kako ne umreti, kako produziti svoju eru.“ „Ono cega se grozim, verujem, jeste sramota da umrem ovako glup i zbunjen“ Dzon M. Kuci, „Iscekujuci varvare“
Možda cu, ako dozvolim sebi,I ja jednog dana naci svoju srecu. Onu divlju toplotu, carobno zadovoljstvo, unutrašnji mir. Možda cu shvatiti da sve ove godine nisu prošle uzalud I da ce mi ono što dolazi doneti više dobroga no što sam slutila. Olako daješ srce, dete:. Razbice ti ga u hiljadu komadica I ostaviti ga na zemlji da ga drugi gaze u prašini. Anita Nair – Kupe za dame
Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne cita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi. Lagno umire onaj koji uništava vlastitu ljubav, onaj koji ne prihvaca pomoc. Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajuci si svaki dan ista ogranicenja,onaj koji ne mijenja rutinu, onaj koji se ne usudjuje odjenuti u novu boju,onaj koji ne prica sa ljudima koje ne poznaje. Lagano umire onaj koji bježi od strasti i njenog vrela emocija; onih koje daju sjaj u ocima i napuštenim srcima. Lagano umire onaj koji ne mijenja svoj život kada nije [...]
Izmicala mi je – to sam osecao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vracala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni … Ko uopšte kome pripada i šta znaci pripadati jedno drugom – te gradanske reci beznadne iluzije? Ali sam uvek nanovo, kad se vracala, za jedan cas, za jedan pogled, za jednu noc, sam sebi izgledao kao knjigovoda koji ne treba da racuna, nego ne pitajuci da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrecnica, [...]
Bilo je da mesecima nije vidjao Erzebet. Ali izuzev dugih perioda raskida, zivot im je bio ispunjen malim ili vecim svadjama. Oboje su bili plahovite naravi i skloni da jedno drugome kresnu u lice reci koje se u zivotu zaljubljenih obicno zavrsavaju sa uzvikom „Ali sad je svemu kraj“ – a uvek znace da o prekidu ne moze biti govora. Jer oni koji zaista zele rastanak, nista ne kazu. Oni odlaze, ili nestaju, postepeno se udaljuju, gube se, blede, gase se, ali stezuci kvaku na vratima nikada ne uzvikuju, da je sada kraj. Lajos Zilahi – „Begunac“
I kada se pred tobom otvore mnogi putevi, a ti ne budeš znala kojim da kreneš, nemoj poći bilo kojim, nego sedi i sačekaj. Diši duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si došla na svet; ne dozvoli da ti nešto odvuče pažnju; čekaj i dalje čekaj. Budi mirna, ćuti i slušaj svoje srce. Kad čujesh njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi… Suzana Tamaro – „Idi kuda te srce vodi“
Kada bismo svake noci sanjali jedno isto, to bi uticalo na nas koliko i predmeti koje vidamo svaki dan. I kada bi neki zanatlija pouzdano znao da ce sanjati svake noci, svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da bi on bio gotovo isto toliko srecan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noci, celih dvanaest sati, da je zanatlija. Kada bismo svake noci sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mucne aveti, a kada bismo svaki dan provodili u raznim poslovima, kao kada se putuje, patili bismo gotovo isto toliko kao da je to istina, [...]
„Sta nam je to onemogucilo da zivimo u vremenu kao ribe u vodi, kao ptice u vazduhu, kao deca? Krivica je na Carevini.Carevina je stvorila istorijsko vreme. Carevina je svoje bice postavila ne u pravilno i glatko kruzno vreme godisnjih doba, nego u izlomljeno vreme uspona i padova, pocetka i kraja, katastrofe. Carevina osudjuje sebe da zivi u istoriji i snuje zaveru protiv istorije. Jedna jedina misao zaokuplja potopljeni uma Carevine: kako izbeci kraj, kako ne umreti, kako produziti svoju eru.“ „Ono cega se grozim, verujem, jeste sramota da umrem ovako glup i zbunjen“ Dzon M.Kuci, „Iscekujuci varvare“