Cesto mi se cini da nije sve izgubljeno na vetrovima i bespucima.
Cesto me obraduje misao da je ocaj, haos i bludnja samo nuzan prelazni oblik.
Cesto mi se cini da osecam kako izlazim, jos nesiguran i slomljen, iz svega sto je bilo, i da stajem na cvrsto mesto, van sebe, odakle pocinje pucati vidik, sirina i sloboda.
Cesto mi se pricinjava da sam jak i stalan, da sam vec dovoljan sam sebi, da sam se izvio nad ropstvom tela i vlasti sudbine i da samo treba da sednem i polozim ruku na dela i da radim, vedra duha i smirena srca, dugo, ustrajno i odusevljeno kao stari zlatari. Cesto mi se pricinjava. Ali me dan jos cesce povuce sa sobom, pa se lomim i previjam od nemila do netraga, od coveka do coveka, od lazi do lazi i od bola do bola …

Ivo Andric

February 21st, 2008 | Mental notes | No comments

Da vam kažem nešto o psima. Bilo je to jednog od onih dana na 40 stepeni Celzujusa dok sam oznojen, bolestan, delirican, mamuran, jurcao okolo. Zaustavio sam se kod neke male stambene zgrade ispred koje je, na plocniku, bilo sanduce. Otkljucao sam ga. Ni zvuka u blizini. Onda sam osetio kako mi se nešto zabija medju noge. Dobro me nataklo. Okrenuo sam se i video odraslog nemackog ovcara, njuške dopola zavucene u moje dupe. Jedan škljocaj i odoše mi jaja. Odlucih da ti ljudi ne dobiju poštu toga dana, a možda i nikad više. Covece, mislim stvarno je šljakao tim nosem. Njuš! Njuš! Njuš!

Tiho sam otišao.

Carls Bukovski ‚‚Post Office”

February 20th, 2008 | Mental notes | No comments