Razum nas žestoko odvraca od ruba ponora i baš zato mu se neodoljivo primicemo. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast onoga koji, strepeci na rubu ponora, snatri tako o vratolomnom skoku. Prepustimo li se i na tren razmišljanju, neminovno smo propali, jer premišljanje nas tera da se obuzdamo, a upravo zato, kažem ne možemo razmišljati. Ako u blizini nema prijateljske ruke da nas zadrži, ili ako ne uspemo u nenadanom pokušaju da se bacimo nauznak na zemlju, skocit cemo u dubinu i zaglaviti.

Djavo perverznosti, A. E. Po

February 29th, 2008 | Mental notes | No comments

Da, neki put se najdrskija misao, misao na prvi pogled nemogucna, toliko jako ucvrsti u glavi da je covek najzad smatra kao nesto ostvarljivo…I ne samo to: ako je ta ideja u vezi s nekom jakom, strasnom zeljom, onda je covek, bogami, smatra, na kraju krajeva, kao nesto fatalno, neizbezno, unapred odredjeno, kao nesto sto nikako ne moze da ne bude, sto se mora dogoditi. Moze biti da je u vezi sa tim jos nesto, nekakva kombinacija predosecanja, neko neobicno naprezanje volje, samootrovanje svojom sopstvenom mastom; ili mozda jos nesto drugo, ne znam…

Kockar, Dostojevski

February 25th, 2008 | Mental notes | 1 comment