Sedosmo u camac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pricinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, poceh da se osecam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vracala kada ona iznenada promeni položaj, okrenu mi ledja i poce da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih cetvrt sata nisam postojao za nju. Onda ucinih nešto zbog cega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od camca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukocih od toga što sam ucinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je ucinjeno, ucinjeno je. Doktor mi pritece u pomoc, on uzviknu: Odveslajte! i usmeri camac ka cipeli; u sledecem trenutku je veslac zgrabi upravo u trenutku kada se napunila vode i nestala ispod površine: covek se skvasi visoko uz ruku. Onda odjeknu višeglasno ura sa oba camca, jer je cipela bila spasena.

Knut Hamsun, PAN

December 2nd, 2007 | Mental notes | Word Count: 210