One su navalile i na moje usne. Ugrizaju ih i sisu. Iz brkova mami ih skorela pena, a iz uglova usana sluz zdrela. Uz to, kao sto se zna, koza usana je tanka, nezna, puna finih kapilara i nerava. Te krvozednice brzo se razocaraju: moje usne imaju sasvim malo krvi, pa one krenu ka zdrelu.Ali ih ja sa tog smera cesto razjurim kasljanjem. Ponekad mi se cini da su mi vec doprle do mozdane kore.Osecam kako mi kraci utanjaju u vrelu koru mozga, jedva ih cupaju, zapinju, ali sve dublje tonu. Najvaznije mi je, ipak, da odbranim zenice. Vid da odbranim. A one su se okupile i cekaju tren moje neopreznosti pa da nasrnu. Mile mi po ocima kapcima, veru se po trepavicama i povijaju ih.
Ali Smrt vise ne mrzim. Retko kad me nje strah. ponekad, i zbog neceg, zanima me njen smisao. Mozda ce nam ipak ova nasa Smrt, po okolnostima u kojima bolujemo i kako umiremo, obezbediti nekakvo pamcenje potomaka. Jer upravo mo tvarimo ono sto cini trajanje nase istorije…

Dobrica Cosic

September 20th, 2007 | Mental notes | Word Count: 173