A mi, stanovnici velikog kosmickog korala, verovali bismo da je atom ( kojeg pri tom ne vidimo ) puna materija, dok bi on, kao i sve drugo, bio samo tkanje praznine u praznini, i nazvacemo bicem, punim i cak vecnim, taj panadjur nepostojanosti, tu beskonacnu protežnost, koja se poistovecuje sa apsolutnim ništa, i koja iz vlastitog ne-bica radja zabludu svega.
Jesam li dakle ovde da bih se zabludjivao o zabludi jedne zablude, ja koji sam samom sebi zabluda? Jesam li morao izgubiti sve i završiti na ovom cunu , zaboravljenom usred antipoda, da bih saznao da nema šta da se izgubi? No zar tom spoznajom necu dobiti sve, jer postajem jedina misleca tacka u kojoj vaseljena priznaje vlastitu zabludu ?

Ostrvo dana predjašnjeg - Umberto Eko

September 16th, 2007 | Mental notes | Word Count: 124