Zanemecete
Iskoracite za trenutak, zajedno samnom, iz svojih života. Udaljimo se, kao slikari koji odmicu od svojih moleraja, i pogledajmo sa tog nigde mesta u sopstvene karikature.
Videcemo, prijatelj imoji,usamljene napukle ljušture brace i sestara sopstvenih tamnih senki.
Zanemecete, kao i ja, pre dvadeset godina,kada na mestima svojih srca ugledate ogoljene i istrošene majdane; samo ste ih iscrpljivali, a ništa u njih niste ulagali.
Naše su duše, prijatelji moji,isušena recna korita koja svojom prazninom zjape u nebesa. Na njima smo svoje tuge napajali, a gasili rasplamsale plamenove jada.
Sve ima svoj kraj. Dozvolili smo da presahnu, umesto da smo ih punili spasonosnim kišama ljubavi.
Svojom sebicnošcu izazivamo vecne suše, a onda se zaprepastimo kada nam se jednog dana pred ocima raspukne nepregledno ništavilo prizvane pustare.
„Bogalj“ – Vladimir Žižovic
