-Ne diraj me – rekla je. – Molim te, nemoj me dirati.
-Što je?
-Ne mogu to podnijeti.
-Ah, Brett.
-Nemoj. Moraš znati kako mi je. Ne mogu podnijeti, i to ti je. Ah, dragi. Molim te, shvati!
-Zar me ne voliš?
-Da te ne volim? Naprosto se sva rastapam kad me dotakneš.
-Zar mi tu ne možemo ama baš ništa?
Sad se opet uspravila. Obgrlio sam je i ona se na mene naslonila i bili smo posve mirni. Gledala me u oci onako kako samo ona zna gledati, tako da se covjek mora pitati da li ona zapravo išta vidi vlastitim ocima. To su oci, koje bi gledale i dalje nakon što sve druge oci na svijetu prestanu gledati. Gledala je kao da na svijetu nema nicega što ona ne bi jednako ovako gledala, a zapravo toliko se stvari bojala.
- I zbilja ne možemo napraviti ništa – rekao sam.
-Ne znam – rekla je ona. – Ne bih nikako htjela da opet jednom prodem kroz citav onaj pakao.
-Bolje da se držimo daleko jedno od drugog.
-Ali, dragi, moram te vidjeti. Nije to sve što ti možeš.
-Nije, ali uvijek tako nekako ispadne.
-Ja sam zato kriva. Mi uvijek skupo placamo sve što radimo.
Citavo to vrijeme gleda me u oci. Njene su oci imale razlicite dubine; katkad su djelovale savršeno plošno. Sada se moglo gledati u njih do dna.
Ernest Hemingway
“Ako hocete opet MENE, vratite mi onu kishu. Samo kisha mozhe da me vrati. Kisha… ali ne bilo koja.
Postojala je samo jedna, prva (i poslednja), spasonosna (i smrtonosna), iz koje je nikla nemoguca srecca…
(nash prvi dan Ada Ciganlija pljusak sred tishine vrbe zbijene jedna uz drugu tvoje mokro lice kosa napushtena koliba)
Pricha o kishi? U pravu ste – to je lazh! Svaka pricha je o ljubavi. Svaka ljubav ima svoju prichu.
Neko svoju mora da preccuti. Ja nisam mogla.
U pravu ste. Ja sam kao vulkan zaljubljen u choveka. Ne zna kako da mu se priblizhi osim lavom.
Posle bujice svetlosti, boje, toplote, zvukova – ostaju skamenjeni chovek i ugasheni vulkan…”
(…)
“Desilo se chudo! Mir savrshen i samocca. Nishta se ne dogadja. Niko se ne dogadja. Chak ni moje svirepo seccanje vishe ne mozhe da me pronadje.
Ni ulice me ne vidjaju, ni ljudi. Zatvorila sam se ne chekajuci nikog, nishta. Nema odlazaka ni vraccanja. Nema nicheg i sad je sve konachno tu. Ja sam tu! Tek blago narushena tvojim davnim bekstvom.
Ali i to je samo privid, jer nisi ni bio tu. Iz sna si rodjen i u san si se vratio. Tvoj boravak ovde bio je tek pokushaj da nastanish carstvo jave. Da budesh stvarnost, a nema nicheg goreg od toga.”