Jedna devojka čekala je let na aerodromu. Kako se čekanje produžilo, kupila je knjigu da bi joj vreme brže prošlo, kupila je takođe i kesicu piskota. Sela je u čekaonicu, kako bi čitala u miru.
Pored nje smestio se čovek koji je takođe počeo čitati svoju reviju.
Ona je mirno čitala i uzela jedan keks iz kesice. Čovek pored nje je takođe uzeo keks iz iste kesice. To ju je uznemirilo, ali nije rekla ni reč. Pomislila je: Kako je besraman! Da sam barem odlučnija opalila bih mu šamar da bi to zapamtio za čitav život.
Svaki put kad bi uzela keks iz kesice i on bi uzeo jedan. Bila je tako ogorčena, da uopste nije znala šta da učini. Na kraju je u kesici ostao još jedan keks, pomislila je: Šta će sad učiniti taj bezobraznik? Čovek je prepolovo zadnji keks na dva dela i ponudio joj polovinu. To je bilo previše! Pobesnela je, zatvorila knjigu i otišla u prostor za ukrcavanje.
Kada se u avionu, već smirena, udobno smestila u svom sedistu, otvorila je torbu i sa čuđenjem ugledala još zatvorenu kesicu piskota. Onda se postidela kada je uvidela svoju zabludu.
Čovek je s njom podelio svoje piskote, ali nije bio ni besan, ni uznemiren poput nje, koja je bila uverena da je on taj koji jede njene piskote. Sada više nije bilo vremena za objašnjenje niti za izvinjenje.
Koliko puta u životu jedemo tuđe piskote, a da toga nismo svesni…?
Hvala jednoj Vanji
April 19th, 2007 | Mental notes, Mi i oni | 2 comments
