U našim školskim izvodima citaš samo: “Njihove eksenecije baroni i grofovi, i njihove preuzvišene supruge behu pogubljeni. Njihove svetlosti hercozi i princevi i njihove prejasne supruge behu pogubljeni. Njegovo velicanstvo kralj i njegova preuzvišena supruga behu pogubljeni.” – Ali kad cuješ kako se dobuje crveni giljotinski marš, tek onda razumeš, i tek onda doznaš zašto i kako. Gospo, to je jako cudnovat marš! Kad sam ga prvi put cuo, prošla mi je jeza kroz kosti, i bio sam veseo što sam ga posle zaboravio… …I sad zamislite, gospo! Nedavno sedim za stolom sa citavom menažerijom grofova, princeva, princeza, komornika, dvorskih maršalki, peharnika, viših dvoro-upraviteljki, dvorskih srebrohranitelja, lovopazitalja i kako se sve ne zove ta otmena služincad, a nama podredena posluga trckara iza njihovih stolica i tura im pod nos pune tanjire – a ja, kako su me prešli i prevideli, nemam cine da zaposlim svoje vilice, nego sedim dokon i mesim kuglice od hleba i dobujem, prstima od dugog vremena, i na svoje zaprepašcenje poceh najedared dobovati crveni, davno zaboravljeni giljotinski marš. – I šta bi? Ti se ljudi, gospo, pri jelu ne zbunjuju i ne znaju da drugi ljudi, kad nemaju šta da jedu, iznenada pocnu dobovati i to vrlo cudnovate marševe, za koje se misli da su davno zaboravljeni.
Hajnrih Hajne
