Ponekad,u mirnim vecerima,kroz granje gledam na mesec i setim se starih prijatelja,a tuzan plac lmajmuna cesto me natera da okvasim svoje rukave suzama…Jato svitaca podseti me na ribarske vatre na dalekom ostrvu,a u jutarnjoj kisi cujem sum lisca sto ga goni olujni vetar.Kada cujem plac divljeg fazana,zapitam se da li me to zovu stari otac i majka,a kad vidim kako mi se iz sume bez straha priblizava planinski jelen,bude mi jasno koliko sam daleko od sveta.I tada,promesam zeravicu u tinjajucoj vatri-najboljeg prijatelja sto ga mogu naci kad se izjutra probudim…
Kamo No Comei
