Bio jednom jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. Sasvim se povukao u svoju dušu i mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet je za njega bio izgubljen, nije više gledao plavo nebo i zelenu šumu, potok mu nije više žuborio, harfa mu nije zvučala, sve je bilo potonulo, i on je postao siromašan i jadan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je kudikamo više želeo da umre i propadne nego da se odrekne lepe žene koju je voleo. Tad je osetio kako je ljubav sažegla u njemu sve drugo, pa je postala silna i vukla i vukla, i lepa žena je morala poći za njom; došla je, a on je stajao raširenih ruku da je privuče sebi. Ali kad je stala pred njega, bila se sasvim preobrazila, i on je s jezom osetio i video da je sebi privukao sav izgubljeni svet. Ona je stajala pred njim i predala mu se, a nebo i šuma i potok, sve mu je to u novim bojama dolazilo u susret, sveže i divno, pripadalo je njemu, govorilo je njegovim jezikom. I umesto da pridobije samo jednu ženu, on je držao ceo svet na grudima, i svaka zvezda sa neba žarila se u njemu i iskrila slast kroz njegovu dušu. – Voleo je i pri tom našao sebe samog. A većina voli da bi pri tom sebe izgubila.
Herman Hese
lEPAPRICA. Tesko je naci samog sebe, neki se traze a nikad se ne pronadju…
Najteze je pronaci samoga sebe…
Uf, to ja kao ocu da ispadnem intelektualac.
Well written article.
Ako je “well written” zašto to ne napišeš da te svi razumijemo???