Stojim na obali potoka

Stojim na obali potoka. Žubor vode mi nešto govori. Zvuči čudno poznato. Neko staro narečje, grgutavi ženski glas… Kao da prepoznajem reči, delove rečenica, čiji mi smisao, na kraju, ipak izmiče. Kao da je to nešto čega treba da se setim. Nešto davno, nekad prisno, a sada zaboravljeno. Pridružuju se četinari opojnim mirisom. Duša radošću i miljem odgovara na prepoznavanje. Smeh – tek tako – otima se iz grudi i grla… A onda, pogled u plavet neba, plavet koja nije od sveta koji poznajem… I bljesak sećanja na trenutak pre izgnanstva: ovde sam već jednom bio. Ne u ovom prostoru, već u ovom trenutku. Ovom sada. I ime tog trenutka, upisanog duboko u pamćenju ne samo mom, već celog čovečanstva – je Raj. Božanska Bašta koja nam je data da bi u njoj uživali, čuvali je i delili sa svim bićima koja u njoj žive. Vrt života i izobilja iz koga smo proterali sami sebe svojom glupošću, pohlepom, ohološću. Mišlju da ovaj svet pripada samo nama.

Na trenutak me zaboli prisećanje na nakaznost naših gradova, na bolesnički izraz fasada, ulica, zgrada i lica ljudi koji ih nastanjuju… Ovde, pored ovog potoka, pod ovim sunčanim nebom, okružen belinom snega i mirisom četinara, znam da je duša naše civilizacije bolesna i da njen kraj neće biti kraj sveta – već nas samih.

P.Šumski: Ljubav je život

Objavljeno od strane

Ivan Minic

Me, version 1.0 RC1.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *