Kako je tuzno, cini mi se, sto covek nije bivao svestan svojih najlepsih trenutaka u zivotu. U tim trenucima covek obicno neskromno svoju srecu smatra tek jednim od stepenika do nekog vrha koji tek treba da mu se dogodi. Na kraju, kad spozna da posle tog stepenika nije vodilo nikud vise, moze samo da zali sto se uludo nadao boljem i jos lepsem stepeniku i sto makar taj trenutak nije proziveo sa svescu o njegovoj punoci i krajnosti. S druge strane, kad bi mu neko sveznajuci nagovestio tu kulminaciju recima: “Ovo ce ti biti najsrecniji trenuci u zivotu” – da li bi umeo njima vise da se raduje, ili bi, time, postao nesrecniji, pronalazeci u svojoj najvecoj zivotnoj sreci mane i nesavrsenosti, usput shvatajuci da se boljem od toga vise ne moze nadati?
Valjda je Bogom dato neznanje o tom trenutku bolji izbor, jer ipak ostavlja prostor za nadu. Ma kako ona nerealna bila.
Zarko Lausevic
