1 komentar

Mi, i dalje, ovako, svako za sebe…

Pomislio sam: mi, i dalje, ovako, svako za sebe, nastavljamo da živimo svoje živote. Bez obzira na to koliko dubok i fatalan gubitak bio, ma koliko nam važna bila stvar koju nam otmu iz ruku, ili makar se na kraju promenimo u potpuno drugu osobu zadržavajući odranije samo jedan sloj spoljašnje opne, mi možemo ovako da nastavimo da vodimo svoj život u potpunoj tišini. Možemo da ispružimo ruku i da zgrabimo određenu količinu vremena i stalno ga šaljemo iza sebe. U nekim slučajevima veoma vešto, kao svakodnevne rutinske stvari. Razmišljajući tako osetio sam se tako prazno.

Haruki Murakami – Sputnik ljubav

Posted by

Me, version 1.0 RC1.

1 komentar za sad

  1. Ironicna sudbina,zar ne? Ponovo ista raskrsnica. Ponovo ja na istoj strani ulice. Gledam,cekam…ne, ne cekam tebe. Ti dolazis, naravno ne meni. Dolazis,prolazis i vec si otisla. A ja cekam jos, naravno ne tebe. Ironicne li sudbine? Dvoje na istom mestu, al ovaj put ja ne cekam tebe, i naravno ti meni ne dolazis.

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.