I plese, i smeje se…

I plese, i smeje se i zabacuje glavu i slapove kose i parfema i opet njen smeh. I opet… I opet ti. Ali, nije trebalo vise da se vidimo… Osecam sav svoj bol. Ono sto ne znam, ono sto nisam doziveo, ono sto mi vec nedostaje. Zauvek. Ama, koliko ruku te je grlilo da bi postala to sto jesi? … Kako si u pravu. Kako je istina. Sta ima veze. Ionako mi to nece reci, nazalost. I tako cutim. I gledam je. Ali, ne nalazim. Idem da potrazim taj crno-beli film koji je trajao dve godine. Jedan zivot. Te noci na divanu. Daleko. A ne uspevam da pronadjem razlog. Grebuci obraze, trazeci pomoc od zvezda. Napolju, na balkonu, puseci cigaretu. Sledeci pogledom taj dim prema nebu, gore, jos vise, iza svega… Tamo, bas gde smo bili mi… Koliko puta sam plivao u ovom nocnom moru, izgubljen u ovom plavom nebu, nosen rekama alkohola, nosen nadom da cu je ponovo sresti. Gore – dole, bez zaustavljanja. Duz Hidre, Perseja, Andromede… dole do Kaiopeje. Prva zvezda zdesna i onda pravo, sve do jutra. I jos preko toga. I svaku sam pitao:
„Jeste li je videle?… Molim vas… Izgubio sam svoju zvezdu. Moje ostrvo kojeg vise nema. Gde li je sada? Sta li radi? S kim?“
A oko mene tisina tih postidjenih zvezda. Dosadni zvuk mojih presusenih suza. A ja glupan koji trazi i nada se odgovoru. Dajte mi jedno zasto, jednostavno zasto, bilo kakvo zasto. Kakva budala. Zna se.
Kad se zavrsi ljubav, moze se sve naci, samo nema tog zasto.

Federiko Moca

Objavljeno od strane

Ivan Minic

Me, version 1.0 RC1.

2 thoughts on “I plese, i smeje se…”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *